LIVADA

Pre nekog vremena sam imao priliku, na kratko, da budem u društvu, jednog istinskog mudraca. On nije nikakav guru, pustinjak, monah, duhovnjak... verovatno nikad ništa nije napisao,možda čak ništa nije ni pročitao, nema svoju organizaciju niti sledbenike, on prosto živi svoj život i uživa maksimalno koliko može, a može. Taj mudri čovek mi je otkrio LIVADU, jedan od najboljih duhovnih koncepata za koje sam čuo. Rekao mi je da ima livadu u glavi da je zahvaljujući tome srećan. Livada u glavi mi je u početku delovala smešno, ali vremenom i što sam više razmišljo o livadi počeo sam da shvatam njnu moć. Livada je na neki način moćnija čak i od crnih rupa, zapravo livada je nešto kao sledeći evolutivni korak u odnosu na crne rupe. Crne rupe su supermoćne, ali su nekontrolisane, haotične, a livada svoj toj moći daje usmerenje, smisao... I ako niste iskusili crne rupe možete odmah preći na livadu (mada ja mislim da svako treba da iskusi crne rupe, ma koliko haotične i opasne bile). Iskusiti livadu makar i na sekundu, neopisiv je i neverovatan osećaj. Prvo u svojoj glavi napravite prostor za livadu, taj prostor ne mora da bude beskonačan, ali treba da bude velik, da se širi daleko iza horizonta vaše svesti, iako ga ne vidite morate ga biti svesni i ne smete ga ničim ograničiti. Zatim vam treba trava, zelena trava, više vrsta, ali smao lepeih i lekovitih i mirisnih trava, za korov na livadi nema mnesta, dodajte i malo deteline, posebno one sa četiri lista, da sve bude sveže, zeleno, mirisno i meko, da kad legnete na tu travu osećate kao da ste na oblaku, u raju. Onda dodajte cveće, svakoj livadi treba cveće, počnite sa maslačkom pa polako dodajte cvetove svih boja, oblika, veličina da livada bude šarena i puna mirisa. Vaša livada je sad skoro gotova, ali fale joj još pčelice i bumbari da zuje okolo i lete sa cveta na cvet i šareni leptirići i naravno buba mare. E tako, sada je predivna livada i puna života, u jedan kraj livade stavite i jedan šumarak i u njega naselite lepe šarene ptičice i one koje lepo pevaju, tako u livadu unosite i muziku. Vaša livada je sad potpuna, jedino što se opciono može još dodati je i jedan veliki hrast ili lipa da pravi dobar hlad, tada livada ima i debeleu ladovinu. Samo, livadu morate i paziti, livada ima neprijatelje kao što su svinje, koze, kobile, krave... Posebno zadnje dve vrste! Svinje ne vole livadu, pa je izbegavaju tu za njih nema ništa pa i ako zalutaju brzo odu. Koza dođe i brsti cveće i poplaši pčelice i leptiriće, ali i podšiša travu i kvalitetno nađubri livadu, tako da kada se posmatzra šira slika, po koja koza sa vremena na vreme pomaže da se livada obnavlja, jedino ne valja ako te koze dolaze često ili ako su proždrljive ili ako dovode i drugarice, to livada ne može da podnese. Ali kobile i krave, to je pošast! Mnogo vole livade, neverovatno koliko mogu da pojedu, a što ne pojedu izgaze, mnogo prljaju i nanose dugotrajnu štetu travi i cveću, odnosno livadi i vrlo često je ta šteta i nepopravljiva, a ako vam slučajno za kratko vreme livadu posete dve krave ili kobile ili krava i kobila vaša će livada najverovatnije biti zauvek uništena. Tada je jedino rešenje vratiti se na crne rupe, probati ponovo skupiti dovoljno energije i krenuti sa stvaranjrm nove livade, jedino što postoji veliki rizik da vas crne rupe u tom slučaju unište, ali videćete livada je vredna svakog rizika!

Obeležavanje

Već dugo oću o ovme što sledi nešto da kažem, samo nikako ne znam kako da počnem, problem je velik, pa ću krenuti bez prevelikog uvoda.
U poslednje vreme sam primetio da postoji vliki broj zauzetih devojaka, ali nije problem u tome što sam to primetio, već način na koji sam došao do tog zključka. Naime velika većina devojaka mi je nakon što im priđem priznavala da ima dečka ili u nekoliko navrata čak i da su verene, što i nije neki veliki problem sam po sebi, ali problem nastaje na drugom mestu. Naime većina devojaka izlazi među svet u grupama, retko ili gotovo nikad nećete naći devojku koja je izašla sama. E tu nastaje problem kada se u grupi nalazi jedna ili više zauzetih devojaka, vi ne možetet znati koja je ta. Kad priđete birate malte ne na osnovu slučajnosti devojku kojoj ćete prići, naravno pod uslovom da su fizički manje više približno isto privlačne (a u glavnom sve jesu) i ako naletite baš na tu zauzetu ispalili ste se, ali ne samo sebe već ste zenzuli i slobodne drugaraice. Vi ste naišli na pogrešnu, drugarice pomisle em ima dečka em je svi još spopadaju, a ja, sama! I tako dalje, jedno za drugim i eto katastrofe i to ne bilo kakve katastrofe već ogromne, gore od meteroa i super vulkana, eto katastrofe koja ne samo da može da dovede do propasti ljudske civilizacije i modernog društva već i do nestanka same vrste. Naravno postoji i najčuvenije ženska laž kad oće nekog da odjebe, a to je da ima dečka i to je da vam kažem iskreno, bar kod, mene totalno diskredituje jer pokazuje nedostatak volje, kerativnosti iskrenost, takođe i strah i nespremnost zapravo ne pokazuje ni jednu dobru karakteristiku i bezbroj loših, ali to nije sad tema. Tema je da treba da se spasi čovečanstvo, tako što devojke koje su zauzete treba obeležiti. Ne mislim sad da ih treba žigosati kao krave u kaubojskim filmovima, ali im treba staviti neku na daleko vidljivu, recimo svetlosnu, a što da ne, i zvučnu signalizaciju i to svim i onim verenim i udatim jer ko još može da skonta jedan mali prstenčić od milion onih prstenčina koje stalno sve nose. Ako već svi jedva čekaju da po facebook-u okače in the relationship with i jedva čekaju da im to neko komentariše, zašto to ne bi radili i u stvarnom životu. Samo bi ja ovde uveo i zakonske regulative, nema laganja, ako ne nosiš signalizaciju oma da budeš karakter i odjebeš nekog ko svet iz stvarnih razloga i kažeš nosi se pijan si ili ružan si ili smrdi ti iz usta i tome slično ili lepo može devojka da kaže dobar si ali ne sviđaš mi se, zaljubljena sam u nekog drugog. Naravno i ako se lažno nosi signalizacija, a komunalna policija za veze (koja bi se uvela) to utvrdi, plaćaju se novčane kazne i uvode tačkice, koja skupi 15 tačkica mora mesec dana da izlazi sa paćenikom sa liste paćenika (lista koja bi se uvele gde bi se prijavljivali oni koji nikako ili jako teško dolaze do devojke, jer su ružni ili im smrdi iz usta itd. naravno o tome koje za listu bi odlučivala višečlana stručna komisisja, nešto kao za bolovanje). I tada bi sve fukncionisalo, lepo bi svi znali koje su devojke slobodne njima priđeš, ako te odjebe kaže ti i zašto, ti se popraviš, ako ne, još bolje svi srećni nema frustracija ljubomore ljutnje i čovečanstvo krupnim koracima grabi napred u svetlu budućnost. Naravno može se uvesti i to da se obeležavaju i slobodne devojke, mislim da tako nešto postoji na Tahitiju ili tako negde, slobodne devojke moraju da nose nekakav cvet iznad uveta. To uopšte nije loše, onda priđeš lepo devojci i pitaš, aj mi daš tvoj cvet, vratim ti ga ujutru ili za par dana, oćeš, oćeš, nećeš, ne moraš. Naravno i tu uvek postoje oni džiberi koji dođu i uzmu cvet kao za uvek ali kad ovaj počne da gubi miris da tamni i vene onda ga samo bace nazad i kažu e ne treba mi ovo više odo da nađem neki svežiji, ali i za njih ćemo smisliti neko rešenje. Naravno i još jedna stvar koja se treba razmotriti je zašto se muškarci ne bi obeležavali. Ne bi želeo da zvuičim kao šovinista ali tu je u pitanju čista biologija, prosto kod ljudske vrste muškarac je aktivan, lovac, dok je žena pasivna, lovina. Na žalost moram priznati na osnovu nekih skorašnjih događajai i pokazatelja muškarci postaju sve pasivnije što žene primorava da krenu u akciju, tako da bi i tu mogli da razmislimo o nekoj vrsti obeležavanja, ali za sad samo razmislimo, dok za devojke moramo pod hitno da uvedemo, jer ko što rekoh opstanak vrste je u pitanju!!!

...

Kada je krenula finansijska kriza Daf iz Gansa je počeo da piše za Plejboj kolumnu u kojoj je davao finansijske savete. U svom prvom tekstu objašnjava de se nakon raspada grupe skinuo sa droge i alkohola i odlučio da sa 30 godina i već prilično bogat upiše neki mendžment ili ekonomiju, nešto tako, na UCLA, zato što nije mogao da razume račune i knjige koje je grupa imala, jedino što mu je bilo jasno je da su ih drali zbog njihovog neznanja. Naravno on je svoje studije uspešno i završio i postao jedan od najvećih stručnjaka u muzičkom poslovnom svetu. Jedna rečenica me je posebno oduševila, zvučala je otprilike ovako: “ Jedan dan sam se probudio, imao sam trideset godina i konačno sam bio trezan...“. Ta me je rečenica podsetila na jednu noć od pre par godina kada sam gledajući film o Dorsima shvatio od čega su umrli Hendriks, Dženis Džoplin, Morison i ekipa, nisu oni umrli od droge i alkohola, već od trežnjenja!
U tom momentu sam konačno bio u kući u svom krevetu, nakon nekoliko dana razvrata. U mojoj krvi su se u tada nalazili verovatno svi otrovi neba i zemlje i jako sam dobro znao šta me čeka... Trežnjenje! Bolni proces, kada demon odlazi, koji mi je već bio dobro poznat. Užasan osećaj koji ne želim više nikad da doživim. Imate utisak da su vam na grudima Himalaji i da se pluća neće nikad raširiti da udahnu, a svaki otkucaj srca bi bio užasni, bolni grč, kao da vas probada hiljade mačeva... Što je najgore, nadao sam se da ni neću više udahnuti, a da je svaki otkucaj srca poslednji... Ali pluća bi se uz neverovatan bol širila i opet grč i nada da je tu kraj, ali ne, opet bol, opet udah, opet grč... I tako satima, molite Boga, Djavola, Smrt samu, da vas uzmu, dok se vaš demon smeje sa uživanjem jer zna da vas niko ne čuje, da on pobeđuje i da će uvek pobediti jer ćete vi opet doći po još.
Taj demon je porok, a porok može biti bilo šta, droga, kocka, alkohol, ali i loš posao, pogrešan partner, ljubav koja vas ne pušta, bilo šta! Porok je sve ono što vam priđe lepo i slatkorečivo, ubedi vas da je baš on ono što vam treba, da vam on daje sreću, lepotu, radost... ali onda vas obuzme, uvuče vam se pod kožu, počne da vas kontroliše, da vas muči, da ubija vašu volju, vašu svest, ubija vas, i neće da vas pusti. Pravi demon, materjalani opipljiv koji vlada vama, vašom svešću, sisa vašu energiju ostavljajući taman toliko da preživite, jer mu trebate živi, ali jako, jako slabi. Neki poroka nikad ne budu svesni, ne žele da ga priznaju, da ga vide, to je deo njegove demonske obmane, a takvima nema spasa. Njima ni ne treba pomagati, jer bi to bilo uludo trošenje energije, a samo bi sebe bespotrebno izložili demonskom zlu. Bolje bežite jer čoveku koji ne želi da mu se pomogne, ne možete pomoći i kraj! Drugi prepoznaju svoj porok, saznaju demonu ime, a kažu da kad demonu izgovorite ime on nestane. U ovom slučaju nije tako. Kod poroka je malo drugačije, u ovom slučaju tu borba tek počinje, velika borba, konačno otrežnjenje. Ovo je borba na život i smrt. Neki ne izdrže trežnjenje, njima je porok uzeo previše snage, previše volje i oni svoje oslobađanje pronalaze u smrti. Drugi opet imaju više snage, prođu kroz pakao, ali prođu i na kraju uspeju da vide svetlo. Kao davljenik koji u poslednjem trenutku uspe da udahne vazduh, ceni taj udah više nego bilo koji drugi, tako niko ne može da ceni zrake Sunca kao onaj ko je živeo u mraku. Ali ono što je najteže je prepoznati svoj porok, saznati ime demona, priznati svoju zavisnost, a zavisni možete biti od bilo čega, od alkohola, droge, cigara, preko kompjutera i mobilnog telefona, do „ljubavi“ i pogrešne osobe, čak i od kućnog ljubimca. Ako vas nešto guši, otkrijte šta je to, priznajte svoju zavisnos, otkrijte svoj porok, saznajte demonu ime i otreznite se! Znajte da je sunce tu i kad ga ne vidimo od oblaka 

Godine

Godine. Nešto što mnogi ljudi ne razumeju, je da godine nemaju veze sa vremenom. Ono što mi posmatramo kao godinu je nešto što je uvedeno jako davno kako bi čovek mogao nešto negde da strpa, kvalifikuje, ograniči jer mu um nije sposoban da barata apstraktnim, a vreme je vrlo apstraktno. Ono što mi smatramo godinom je period obilaska Zemlje oko Sunca, traje nešto (i to nešto uopšte nije malo) više od 365 dana, a dan je period za koji se Zemlja obrne oko svoje ose, eto čak ni  te dve osnovne jedinice pomoću kojih  mi merimo prolaznost nisu uskladjene, jer da jesu i da je takav sistem zaista dobar godina bi imala tačan i ceo broj dana. Tako da priča o uskladjenosti sa prirodom i slične gluposti vezane za opšta poimanja vremena padaju u vodu. Način na koji ljudi računaju vreme uveden je iz praktičnih razloga, da bi se većina uvela u sitem, koji nije prirodan, ali odgovara vladarima koji na taj način pojačavaju svoju kontrolu. Sistem je sledeći, rodiš se usmere te u kom pravcu ćeš da razvijaš svoje veštine (zavisi od trenutnih potreba društva), razviješ veštine, doprinosiš društvu i stvaraš porodicu, kad deca odrastu, a ti više ne možeš da doprinosiš umreš, vrlo prosto… Ali nije i tačno, oni koji su to uvelei su znali da je sistem veštački i na njega se nisu obazirali i u životu uživali mnogo duže nego ostali. Ono što mi danas znamo o vremenu je jako nejasno, zapravo poslednja stvar koju sa sigurnošću znamo je da su prostor i vreme neraskidivo vezani u jednu celinu koju najčešće nazivamo prostor-vremenski kontinum, kako se zapravo vreme menja i teče, čak i koliko dimenzija ima je još uvek manje ili više stvar teorija i hipoteza, ali definitivno potvrdjuje da opšte prihvaćeni koncept nije tačan. Ono kako mi doživljavamo vreme je nešto sasvim drugačije,većina ga doživljava onako kako ih nauče, neko doživljava kako on hoće, ali jedno je sigurno svi vreme vezuju za trenutke koje su proživeli. Trenuci čine da starimo, ali nas trenuci i čine mladjima. Za nekoga postoje trenuci kada završi školu i odluči da postane stariji i ozboljniji, osnuje porodicu i počne da radi i tada opet malo ostari, pa mu deca odrastu, a njemu dosta posla i ode u penziju i tada je već jako star. Sa druge strane pored njega stoji neko ko odluči da radi nešto što ga ne zamara u čemu uživa, pa nikad ni ne ode u penziju, nešto gde stalno uči nešto novo pa kao da školu nikad nije ni završio, kada mi deca odrastu i žena postane matora (pa makar i manekenka, matoro je matoro) mesto da postane deda on nadje novu mladu ženu (klinku bre i to opet manekenku!) sa kojom dobije novu malu decu pa se podmladi itd… U svakom slučaju svako ima svoje trenutke i svoje vreme koje sam bira. A starenje, starenje nije propadanje i nestajanje kao posledica golmilanja nekih tamo bezveznih godina, već sakupljanje trenutaka, od nekih izgledamo bolje, od nekih gore, neki donose bore, neki nas ostave ravnodušnim. Ni bore nisu sve iste, neke bore dobijamo kad se smejemo, kad smo srećni, te bore su od onih trenutaka koji nas podmladjuju i čine nas lepšim. One druge, koje dobijate kda niste srećni, te bore ne valaju, nemaju veze sa godinama i namlađe lice učiniće ružnim. Morate naći svoje vreme, u njemu živeti, biti srećni i ne dozvoliti da vas bilo ko ili bilo šta izbaci…

Ko razume...

U prirodi su stvari jednostavne, ako ste žena i prešli

ste 25

prošli ste svoj maksimum, ako ste prešli 30-35 vreme vas je pregazilo. To je prosto tako, evolucija je ljudsku vrstu naparavila da tako funkcioniše. Žene brže sazrevaju kako bi što brže mogle da donose potomstvo, a zatim i brže stare kako bi se o tom potomstvu bolje brinule, ali zato duže žive, zapravo dugo ostaju stare jer su stare i dalje upotrebljive za negovanje potomstva (setite se svojih baka). Kod muškaraca je stvar malo drugačija, muškarci svoj maksimum dostižu negede oko 35. godine, nešto sporije sazrevaju i mnogo sporije stare. Zapravo većini muškaraca čak ni posle 50 nije prošao voz, bar ne sasvim. Muškarci su duže mladi, snažni i vitalni kako bi potomstvo štitili, ali zato gotovo da i nemaju starost. Kada izgube snagu, postaju neupotrbljivi, čist trošak, i brzo umiru kako nebi bili opterećenje za zajednicu. Tako nekako je to priroda uredila, to je biologija. Ali iznad biologije stoji hemija. Hemija vodi računa o tome kako će se procesi u telu odvijati, kako će se živeti, koliko će se živeti, koliko će se biti mlad… Postoji lakša hemija, to je onao hemija čije posledice pčiglednije vidomo, hemija koja zavisi od onoga što u sebe unosimo i na sebe stavljamo i postoji i ona složenija hemija koja zapravo upravlja ovom prvom i to je u stvari genetika. Prvu hemiju bi činilo ono što jedemo, pijemo, udišemo, razni dodaci ishrani, kozmetika i tome slične stvari, i može nam dati još koju godinu, možda i celu deceniju više. Sa genetikom je još uvek zeznuta stvar, ali kažu da bi genetika, odnosno petljanje sa genima moglo da iskoreni mnoge bolesti i nedeostatke i doda čak i nekoliko decenejia kvalitetnog života. U svakom slučaju hemija može da nam pruži samo produžetke i to, za sad, samo jedan. Iz gore pomenutih razloga žene preko 30 godina (često i ranije) su najveći potošači hemije, kod muškaraca potrba za hemijom dolazi mnogo kasnije i rezultati se sporije vide pa je zato oni baš i ne koriste u tolikoj meri. E sad ni to nije sve, iznad hemije stoji fizika. Sama fizika je zapravo vrlo fleksibilna i što se nje tiče, vi zapravo ne morate da starite uopšte, starenje je zapravo posledica biologije i hemije. Ako se fizika pita vi možete da postojite koliko i atomi koji vas čine. Ti atomi nisu baš večni, svi se oni raspadaju pre ili kasnije, ali atoma ima toliko mnogo da vi svaki raspadnuti atom u svakom momentu možete zameniti novim, a tih novih atoma ima bukvalno bezbroj. Recimo svaka prosečna deponija ima toliko atoma da ćete moći da napravite hiljadu i više novih sebe. Inače atomi se stalno prave novi, a sastoje se od protona, neutrona i elektrona, ove čestice slobodno možemo smatrati večnim (iako zapravo nisu, ali će ih možda i većina trjati malte ne koliko i univrezum), ali ako vam ni to nije dosta ovo vam mora biti. Protoni, neutroni i elektroni se sastoje od još manjih čestica, koje se opet sastoje od čiste energije, a energija je ne samo večna već i sveprisutna. Tako da što se tiče fizike, bar one teoriske, praktično ne samo da možemo da živimo večno već možemo biti i večno mladi, zapravo možete naterati atome u svoje mišiće i kosti tako da budete sportski super star, još bolje možete reorganizovati svoje atome u orla (ako baš nemate sto kila) i poelteti, samo ne snmete da kršite principe termodinamike. Ali kod fizike ima jedan problem, zapravo dva. Prvo fiziku skoro niko (možda čak i niko) ne razume u potpunosti i drugo, fizika može da objasni mnogo toga, ali još uvek ne sve. I tu ulaziumo u oblast meta fizike, vrlo klizavo tlo, koja se bavi pretpostavkama, špekulacijama, pojmovima do kojih fizika još nije došla kao što su misao i duh i teorijama da ako duh to zahteva , misao stvarno može da pokrene atome da dođu na pravo mesto i učine čudo, naravno ako se ne krše principi termodinamike, čak ni metafizika se ne usudjuje da im se suprotstavlja. Dakle ono što sigurno imamo je nekoliko desetina godina koje nam daje biologija, eventualno jedan produžetak na hemiju i da se nadamo genetici, ali možemo da probamo da razumemo fiziku i ono iza nje, duh koji će da pokrene misao koja će da pokrene atome da dođu baš tamo gde mi želimo i naprave čudo. Duh, misao, fizika, pa hemija, biologiji ostaje samo da se povinuje, zvuči sjajno i nije nemoguće (ne protivi se zakonima termodinamike), ali… U životu sam imao sreću da upoznam mnogo pametnih devojaka (za ovo razmatranje su muškarci nepodobni zbog svog dužeg biološkog roka upotrebe, a i devojke ovo više pogađa), većina manje ili više koristi blagodeti hemije i iskoristiće prvi produžetak, ali ima ih nekoliko, a to nekoliko je vrlo malo, koje su shvatile nešto što druge nisu, i koje bi mogle da odu dalje i od drugog produžetka. Nisu one ni pametnije niti imaju više duha, samo mi se čini da svoju pamet i svoj duh bolje koriste, bolje razmeju. Nemaju puno toga zajedničkog, ali su sve srećne, zadovoljne sobom i svojim životom, uvek i kakav god bio. Nekako mi se čini da je zapravo stavr u tome da prokljuvimo na vreme šta zaista hoćemo, da spoznamo taj duh (ako uopšte postoji) i da ga stalno koristimo, da proživljamao večnost u svakoj sekundi i da ne dozvolimo da nas drugi uče šta je to sreća i kako da živimo. Ali, šta ja znam…

Pripitomljavanje

Monasi se odriču zemaljske ljubavi i zavetuju na celibat i siromaštvo zato što svoj život posvećuju apsolutnoj ljubavi. Odričući se ljubavi prema jednom biću, grupi, stvari, ne odriču se ljubavi već želje za posedovanjem, njihov duh tako ostaje slobodan i spreman da apsolutno voli.
Mi smo naučeni drugačije, nama je potrebno da budemo deo nečega, da imamo nešto, nekog. Nama je potrebnp da prisvajamo. U stanju smo da volimo drvo, da baš to jedno, posebno drvo na koje smo se kao mali penjali ili spod kog smo se prvi put ljubili i mi ćemo se sušiti zajdeno sa njim i plakati ako ga odseku, ali nas je pri tome ni najmanje neće dotaći ako negde nestane cela šuma. Mi volimo svoje, volimo svoje prijatelje, stavri roditelje, kuće, ljubimce, devojke, momke, žene, decu, ljubavnice... Mi ne volimo nikog! Mi želimo da imamo, da posedujemo i plašimo se da to što imamo ne izgubimo. Mi ne vilomo, mi se plašimo, živimo u strahu, svi! Nemojte misliti: „Da jeste drugi su takvi, ali ne i ja, ja brinem i za plave kitove i pande i jako me boli kad seku kišnu šumu, a evo i mi se baš volimo jako i iskreno“. E pa ne volite se! Držite se jedno drugo ko dva usrana goluba plašeći se da ono drugo ne odleti, istovremeno tražeći da vam još neko sa strane kaže kako ste vi divno, plemenito i poželjno biće. Vi ne volite i vi ste vampir i lažete sebe da ste divni. I ja lažem sebe, svake sekunde, čak i kad spavam, u snu. Dokle god niste u stanju da sa osmehom primite i ispratite svakog, ali ne sa osmehom koji krivi vaše lice u kez prikrivajući strah i patnju, već s’osmehom koji sija iz očiju... sve dok vam ne bude sve jedno da li dobijate ili dajete vi ne volite, vi ne uživate, vi zapravo nemate ništa, vi ste osoba koja u svoj život gomila samo strahovr i patnju. Vi ste kao čovek koji ima ferari i drži ga u garaži  da se ne ogrebe. Da ga ne ukradu, da se ne uprlja... To nije život, to nije ljubav. Sve što imate  imaćete zapravo tek kad prestane da vam bude bitno da li imate ili nemate. Tada ćete u tom nečem, nekom zaista početi da uživate ili ćete svatiti da vam je to zapravo nepotrebno i pustiti da ode, osloboditi ga. Pripitomiti ne znači prisvojiti, kada nekog pripitomite ne trebaju vam ograde, kavezi, lanci... Kada nekog pripitomite vi uživate i njgovoj slobodi koja je tu opsobu i dovela da bude uz vas, ali uživate i kad ode, zato što zapravo neko koga ste pripitomili ne odlazi. Odleze samo oni koje ste vezali, zarobili. I kada vi nekog zarobite, zarobljavate i sebe, a kad nekog pripitomite i taj neko pripitomljava vas i oboje ste slobodni da budete ono što jeste i uživate u onome što ono drugo zapravo jeste. Koliko sam samo u životu grešio pokušavajući nekoga da zarobim, prisvojim i naravno na kraju patio, kada bismo naučili da volimo kao monasi, čisto i bez želje za prisvajanjem, posedovanjem, svi bi bili srećni.

NSZ kome to jos treba

Danas sam imao neobiočan susret sa Nacinalnom Službom za Zapošljavanje (NSZ), to vam je jedna institucija kojom država zamazuje oči ljudima i bez potrebe je proglašena za neophodnu. U Novom Sadu NSZ se nalazi u jednoj staroj zgradi pored stadiona „Karađorđe“, to je onaj stadion na kom igra Vojvodina, a kancelarije se nalaze u onome što su nekad bili stanovi. Inače kad se uđe dočeka vas prljavo sivo žuta, prilično očajna atmosfera i ljudi koji verovatno ni sami ne znaju zašto su zapravo tu. Ovo mi nije prvi put da se susrećem sa tom institucijom. Pre nekoliko godina morao sam da prođem ceo proces „učlanjivanja“ sa sve uvodnim predavanjem, jer da bi mogli da počnete da radite morate bar jedan dan da budete na birou, ne zaposleni, kako bi sutradan država mogla da kaže kako ima savršen sistem koji funkcioniše i zapošljava ljude iako vaš posao sa državom i NSZ nema nikakve veze. Eto sad, nakon godinu dana bez posla, reko ajd i ja da odem tamo da se prijavim i registrujem. Popeo sam se na sprat u šalter salu koja je pre nekoliko godina moderno preuređena sa kompjuterima koji imaju pristup internetu kako bi korisnici usluga NSZ sami mogli da konkurišu i traže oglase za posao. Sada ta Hi-Tech-fensi šalter sala izgleda zapušteno i prljavo sa sve manje računara koji rade, ali i sa sve manje klijenata koji se nadajud a će tu naći nekakav iole pristojan posao. Na šalteru me je dočekala vrlo neljubazna šalterska radnica, iskusna, sede kose, klasični primerak nabeđene gospodarice sudbine, koja mrzovoljno prima još jednog bednika koji je došao da se pokolni. Problem je bio u ličnoj karti, zaista ne vidi mi se slika, ali nisam ja kriv što država izdaje nekvalitetna dokumenta, ovo mi je već jedno sedma lična karta jer mi se svaka raspala, izlizala, iskidala i morao sam da je menjam mnogo pre vremena iako se nije ni prala, ni kuvala, ni gorela. Zanima me da li su ove nove kvalitetnije? Mislim ja sam otišao tamo da me evidentiraju čisto eto tako, kažu treba, a i da vidim uživo taj cirkus, a  oni meni pa to možda nisi ti, ne znam, piši izjavu... ne nego sam došao da se drkam sa vama mesto nekog! Ostanem ja priseban, nasmejan i ljubazani pitam babu, u redu uradiću sve što treba, pisati izjavu, čekati u redovima, klanjati se gospodarima sudbine, prinositi žrtve bogovima, samo mi recite zbog čega? Na šta me ova pogleda očima aždaje i kaže, kako mogu da ne znam zašto sam ovde, kao da su oni ne znam ni ja šta, uvali mi neke papire i reče da ih popunim i suđem u sobu 10 i da vidim sa njima oće li da me prime. Reko ajde, kad sam već tu, pounio dva bedna i vrlo smešna formulara (iskreno) i otišao pred vrata sobe broj 10. Iskreno sve vreme sam se zabavljao, atmosfera, izgled, šalterska radnica, sve je bilo smešno ko u cirkusus, samo i flipere (predlažem klasike Indijana Džons, NFS, Maverik, Star trek, onaj na dva sprata što sam igrao na moru i zaboravio kako se zove) da ubace bili bi pravi zabavni park, ali onaj što ima sve i vrteške i bradatu ženu i mašinu za proricanje sudbine... Odem ja do sobe 10, a tamo red koji se ne pomera u kom su ljudi postali poput zombija, poprimivši sivo žutu boju zidova. A zašto? Da bi vas primio i maltretirao još jedan nabeđeni gospodar sudbine da se iživljava na vama malom crvu, i da vam da obavezu da se svaka 3 meseca (ako ne prinesete žrtvu bogovima ili ako ih uvredite svki mesec) pojavljjete i opet klanjate kao svaki dobri mali crv, jer ako to ne uradite bićete zauvek izbačeni i  prognani završiti u 9. krugu pakla. Reko to je to, toliko od mene ovaj red neću čekati, do sad ste mi bili zabavmi i smešni, ali ovo je sad maltretiranje nizašta. I samo da vam kažem samo sam ja i jedino ja gospodar svoje sudbime, NSZ mi je nepotreban, kao što je nepotreban i bilo kome drugom. Ušao sam unutra srećan sa osmehom, a izašao veseo, srećan i baš nasmejan, zatvorio vrata za sobom sve dok stvarno ne budem video neke koristi od njih ili dok ne ubace one flipere (posebno onaj na dva sprata) , a lažnu moć koju misle da imaju im zapravo daju oni koji u nju veruju i koji im se pokoravaju bez osnova i razloga.

AC/DC ILI MOJA "PRVA TRI MINUTA"

Maj 2009.


Eto i to se desilo, zapravo da vam iskreno kažem mislim da se još dešava i da je možda malo rano da ovo pišem
Uf, ne znam da li ste primetili ali ovo uf mi u zadnje vreme postalo uzrečica, ali to nije ono "uf nosio sam kamenje ceo dan i nije mi do života", ovo je ono uf od lepog života, "uf bilo je toliko dobro ne znam ni kako da počnem". Znači, uf, bilo je toliko dobro, (opet), da ne znam kako da počnem. Za ovo sam se spremao dugo i ozbiljno, i mentalno, a i fizički, posebno u zadnjih mesec dana, teretana 5-6 puta nedeljno (iako sam govorio 6, evo sada priznajem malo sam preskakao), trčanje 3-4 puta nedeljno, gutao sam svašta zdravo i
ovog puta sve prirodno, naravno koliko prirodno moze biti u 21. veku i stvarno sam se doveo u izuzetnu formu. Ovako dobro nisam bio jako, jako dugo, mislim još od onih Stonsa u Atini '98., a sve da bi na koncertu bio savršeno koncentrisan, i sposoban da bez problema skačem deset (10) puta duže nego što koncert traje, ništa nije smelo da me omete u potpunom doživljaju svakog trenutka. I uspeo sam! Iako mi je generalna proba otkazana (Depeche Mode), uspeo sam da od sebe napravim, pa... mislim da bi se to najbolje opisalo sa I'm tnt, a dinamite! Taj dan sam sve uradio kako treba, na miru otišao ujutru da popijem kafu,uživao! Lepo jeo. Bilo je sunčano i toplo, pravo vreme. Pre nego što sam krenuo obukao majicu specijalno napravljenu za koncert, koju niko (sem naravno ljudi koji su učestvovali u njenoj izradi), nije smeo da vidi do momenta polaska na koncert, bio sam nervozan, priznajem, noć pre nisam spavao, zato što sam
radio, a to jutro nisam spavao jer nisam mogao, opet sam nervozan kad se setim, zapravo milsim da još uvek sve to proživljam, sve se to još nalazi u kratkotrjnoj (operativnoj) memoriji i nije još pohranjeno u dugotrajnu medju sećanja, još uvek je medju dogadja mi se! Nakon najkraćeg putovanja do Beograda u mom životu (mislim da nije trajalo ni pet minuta) i nagradnog panoramskog obilaska grada (koje je čini mi se trajalo duže od samog dolaska do Beograda), naime vozač je bio, pa recimo mlad i neiskusan i malo se zabunio, tako da smo dobili nagradnu vožnju, konačno smo stigli, gužva je bila ogromna, taktički smo se podelili, deo je stao u red za hranu, a deo u red za piće (ja lično sam bio u ovom drugom). Dok smo, opskrblejni, tražili gde da se namestimo i sačekamo vreme da udjemo, naišli smo na prodavca kačketa, a moj san je da imam crni kačket sa crvenim jezikom rollingstones-a, (promako mi je za dlaku) i crni kačket sa srebrno belim AC(munjica)DC, i pripremio sam i poneo pare za slučaj da nadjem isti, ovaj što smo našli nije bio srebrno beli, već crveni, ali je i
takav predivan, ja sam prvo razmišljao oću, neću, pa da se cenkam, a
zapravo sam mislio da ga uzmem posle koncerta, na šta je moj drugar
Radenko, inače jedan mnogo pametan čovek, rekao ma uzimaj! I naravno i ovog puta je bio u pravu. E sada tako opskrbeljni pićem (hranu smo već pojeli) i sa kačketima na glavi  našli smo jedno vrlo prijatno mesto, odma pored stadiona, ali na nekom brdašcu, medju nekim zgradama ispod nekih borova, iako na samo par metara od gužve, delovalo je kao da smo kilometrima daleko u nekoj oazi mira i tišine. Baš mi je prijalo tamo, skroza sam se opustio, čak sam mogao i da zadremam, uz neobavezan razgovor uspeli smo malo da se oslobodimo tenzije. Ali zato čim smo sišli i krenuli ka ulazima, osetio sam (opet osećam) blago, i brzo, da ne kažem visokofrekventno, strujenje u stomaku. Dok smo tražili naš ulaz (koji je
bio na drugoj strani stadiona), prošli smo pored nečeg ne svakidašnjeg za Srbiju, red! Pravi pravcati red ogroman, vijugav ko zmija, ali red, ko Englezi kada stoje i čekaju da udju na Vimbldon, želeo bi da čestitima svim ljudima koji su čekali na ulazima W1 i W2 i da im se zahvalim jer su mi vratili nadu, i pokazali da u Srbiji još ima tragova civilizacije i civilizovanog sveta, svaka vam čast! naravno na našim ulazima je vladao uobičajen haos i konfuzija, što nama starim i iskusnim guračima nije predstavljalo nikakav problem čim smo našli priliku da se na frku provučemo odma smo to i učinili. Da vam iskreno kažem nismo ni probali da ulazimo u fan pit, nije nam to bila ni namera, mada možda smo trebali, nismo imali pojma koliki je, a najveći je fan pit od svih koje sam video, ali to sada nije ni bitno, nmamestili smo se super! sve se videlo i super čulo, sve dok, samo minut pre pocetka, ispred nas nije stao neki stranac, Bugar, Rumun ne znam ni sam, velik ko medved u crvenom bade mantilu, neverovatno, ali istinito! Ovde bi teo da napravim malu pauzu i da vam nešto kažem, pošto sam čuo razne priče i komentare, ne slušajte nikog! U sledecim redovima ću vam reći kako je zaista bilo, iskreno i bez umotavanja, ne slušajte priče stručnjaka i “profesionalaca” za zvuk i ton i njhova proseravanja, ni izveštaje isfoliranih “novinara” sa svojim pederskim frazam, ja sam jedan od vas, koji je bio spreman na sve, koji kada je dobro to najbolje proiživljava, a kada ne valja najviše se razočarava, i sad ću vam reći kako je bilo! Svi smo očekivali da vidimo taj najavljeni voz koji tutnji binom, ali je u pitanju čista prevara! početak je zanimljiv, ali samo toliko, ide neki crtani film, u kom na kraju voz izleće iz šina, a na to se nadovezuje, uz pirotehniku, maketa lokomotiva koja se kao probija direktno na binu i to je sve ništa posebno, i kada smo već kod toga odma da kažem da vrlo siromašan prateći program baš i nije bio nešto uigran, pirotehnika i dešavanja sa na bini su malo žurili u odnosu na ono što se prikazivalo na video bimu, tj video bim je kasnio, ali to se odnosi samo na sam kraj, a i to vam nije ni bitno kada se na bini nalazi ac/dc (sad sam se naježio). Koncert je počeo sa prvim hitom sa
novog albuma, Rock'n'Roll Train, svi su počeli da skaču, pevaju i snimaju svojim telefonima, što me je nerviralo, jer od onog debelog ispred jedva da sam išta mogao da vidim, a to malo što bi mogao da
vidim, nisam video jer su mi se oko glave motala 352 mobilna telefona, druge pesme se ne sećam šta je bila. Treća pesma je bila Back in black, tada počinje sve da se dešava, jedino sa čim bi mogao ovaj koncert da uporedim je veliki prasak, a Back in black je onaj trenutak, desetohiljaditi deo sekunde kada fizika sa sigurnošću može reći da zna šta se dešavalo, do back in black nisam bio baš sasvim svestan, a tada mi je kroz glavu prošlo "jebo te, ac/dc" osetio sam kako mi se nešto lomi u grudima, prosto sam cuo kraaaaack!!! I moj veliki prasak je počeo. Eksplodirao sam! Počeo sam da skačem i da se derem kao da sutra ne postoji, sva snaga koju sam skupio u tom momentu se oslobodila, debelog medveda sam odgurnuo zajedno sa još nekoliko fotografa, ne znam da li se mom drugu što je bio do mene dešavalo isto ili sam ga ja možda povukao ali sam video da
je i on počeo isto tako divlje da skače i da se dere, pratili su nas i neki klinci koji su bili oko nas, za tren oka prostor oko nas je bio prazan, imali smo mesta, sve smo videli! Ne znam gde su nestali svi oni sa telefonima ni šta se desilo sa onim medvedom iz inostranstva, nije ni bilo važno! Tu gde sam ja bio ljudi su se toliko derali da su nadjačavali pojčala i zvučnike ac/dc-a, baš kao, ne sutra, već kao da više ništa ne postoji, samo taj stadion i taj trenutak, a svaki sledeći smo stvarali sami. Negde na pola koncerta su bile dve malo sporije pesme, taman da se malo predahne i ko puši da na miru ispuši cigaru, ta je pauza malo usporila i prmirila publiku, mnogo su se ljudi potrošili, ali ac/dc daje tako mnogo energije da se to ne može opisati, oni su jači od svake moguće do sada izmišljene droge, oni su neverovatni! Angus Jang više liči na onog zeca iz reklame za durasel baterje, samo mesto na baterje ovaj je nakačen na ogromni nuklearni reaktor, njegov brat Malkom, iako u prvom momentu izgleda kao jedan fin i miran momak, zapravo je jedan demon čiji je jedini cilj da u sve unese haos, ali ne haos kao demonstracije i slično, već pravi haos, onaj bibliski, drevni iz kog je sve nastalo, prosto čovek ne zna da li stvara ili uništava, a Brajan Džonson se derao u onaj mikrofon i trčao ko da je klinac i da vam nešto kažem, stvarno je baš, baš cool lik, bubnjar je isto tako demonskog lika, ali ne donosi haos, ovaj je čista grmljavina, uragann, nezaustavljiva sila prirode, dok je basista, sedi "momak", naizgled pitom i miran, ali ispostavilo se divalj poput drevnog heroja nordiskih saga, nema reči kojima se može opisati šta stvaraju, svašta sam u životu video, ali toliku energiju iz samo pet ljudi nikad! Samo da smo bili na boljem stadionu malo akustičnijem i sa većim tribinama. Kada je krenuo tnt, na uvod, kada je cela publika počela da se dere, mislim da se orilo pola Beograda, jer sva je buka prešla preko malih tribina, davno zastarelog stadiona JNA, a buka je bila ogromna, odma mi je kroz glavu prošla slika iz Matriksa, kada Zajon slavi pripremajući se za napad mašina i ceo Zajon skače tako da se zemlja zatrese i mašine uplaše, e tako je ovo bilo, sve se treslo, a na highway to hell, zaista sam imao utisak da će se sam pakao otvoriti, ne gledam vesti, ali se izvinjavam u svoje ime, a nadam se da bi se mom izvinejnu pridružio i ostatak prisutne publike, kao i sama grupa, za sve eventualne potrese, cunamije i oluje koje smo eventualno izazvali, zaista nije nam to bila namera. Poseldnja pesma For Those About to Rock, sa sve standardnim topovima je definitivno istresla poslednji gram snage iz publike, skakali smo još samo ja i još možda tri momka, samo što su oni skakali 20 cm, a ja metar od zemlje. Sve se isplatilo, svaki pretrčani korak, podignuti kilogram, svo navijanje, sve što me je spremilo za ovaj neverovatan dogadjaj. Pošto smo bili mokri ko da su nas izvukli iz Dunava prvo smo ostali da se osušimo malo, pre nego što krenemo napolje, nakon 45 min. uspešnog sušenja pokušao sam da izvadim kartu koja se nalazila u zadnjem džepu farmerica, bila je skroz mokra ko da je vadim iz veš mašine i boja je počela da se skida, eto toliko je neverovatno bilo, a dva sata ovog koncerta su bila moja "prva tri minuta" nulti momenat u kom su nastali prostor i vreme. Ovo nije najbolji koncert na kom sam u životu bio, i dalje je koncert Stonsa iz Atine, ali je ovo najbolja grupa koju sam uživo do sada čuo, i samo da je bio bolji prostor... bez previše isfoliranih specijlanih efekata, bina velika, ali za 21. vek malo, pa recimo siromašna, bez pratećih vokala, muzičara, igrača, bez lasera i koje kakvih čuda, jer njima ništa od toga ni ne treba, oni su ac/dc, čista energija! A za mene je ovo početak, novo doba, trenutak 00. 00. 0000. stari krug samzatvorio, precrtao i poslednju stavku sa starog spiska, mnogo toga naučio, i sada znam da  granice ne postoje

Iron Maiden

 februar 2009.

E per nego počnem da vam pričam o koncertu Maidena moram da
napravim mali uvod, naime ja sam bio na njihovom koncertu i 2007. na
Beogradskom sajmu, samo sam tada bio jako bolestan, jedva sam stojao na
nogama, a tamo je gužva bila neverovatna, pustili su bar 5000 ljudi bez
karte u već pretrpanu halu, bilo je užasno, sve je odzvanjalo i koncert su
na brzinu završili, što je u tom momentu meni odgovaralo, jer sam bio na
ivici da se onesvestim, u svakom slučaju morao sam da ih vidim opet. Posle
onako lošeg iskustva imao sam zapravo još veću želju nego pre. Sada
naravno nikako nisam sebi dozvolio da se razbolim, pio sam oligovite, c
vitamine, minerale, proteine, omege, antioksidanse, metale, ne metale,
radioaktivne i teške elemente, ma pio sam sve, samo na budem u što boljoj
formi za koncert. Kosa mi se načisto rascvetala i mislim da sam sijao u
mraku, ali sam zato bio savršeno zdrav i apsolutno spreman. Na dan
koncerta sam radio prvu što znaši da sam ustao u pola pet ujutro, i nisam
uopšte spavao, san mi prosto nije ni bio potreban, zapravo jedva da sam
stigao da jedem, ali ništa mi tada nije bilo bitno sem Maidena. Na ulazu je
bila gužva ali se relativno brzo ulazilo, mada mislim da su opet nešto
zeznuli sa kartama, ali to je njihov problem. Unutra da budem iskren i
nije bila neka velika gužva, očekivao sam mnogo veću, mada Arena je veliki
prostor a bilo je pušteno relativno malo karata. Inače tribine su bile
skroz popunjene, kao i deo ispred bine. Prvo je kao predgrupa nastupila
Lorin Haris, devojka prilično dobro izgleda, ali što pišti, to nije
normalno, uši su me bolele od njenog jadnog malog piskutavog glasića koji
nikako nije za vrstu muzike kojom se ona bavi, sva sreća prošlo je. Nakon
toga usledilo je beskonačnih 30-ak minuta u iščekivanju onoga zbog čega
smo svi došli, tenzija je rasla, kada su se ugasila svetla vazduh je bio
gust i lepljiv poput želea, izgledalo je kao da će sve svaki čas da
eksplodira, i eksplodiralo je... Na bimovima su prvo prikazane scene
kako se grupa pakuje u avion i kreće na turneju kao i publika sa nekih od
ranijih koncerata, zatim je usledio Čerčilov govor dok su išli snimci
engleskih pilota iz drug svetskog rata kako brane Britaniju. Ne mogu vam
opisati osećaj, moj, a verovatno i svih ostalih, srce mi je udaralo milon
otkucaja u skundi, izmedju prstiju ja mislim da su mi išle varnice, a iz
očiju munje, krenuli su prvi taktovi, uz Aces High je počelo... Sve je
eksplodiralo! Šta sam radio i nrednih minut dva ne sećam se, mislim da sam
kao i svi ostali skakao i urlao, u mojoj glavi se sećam samo svetla i
muzike i buke i čak nisam siguran ni da li stojim ili letim. Kada sam malo
došao sebi opet sam osetio onaj neverovatni osećaj, koji doživim gotovo
uvek kada je koncert stvarno dobar, oni koji duže čitaju moje izveštaje
već znaju, da li od adrenalina ili od uzbudjenja, kada se naježite, kda se
kao struje počne penjati uz kičmu, pa niz ruke pa uz vrat do vrha temena,
mislim da mi je i kosa bila ko u nakostrešene mačke, dalje se sve pretvara
u, ne znam... bilo je zaista fantastično išle su samo stare pesem one zbog
kojih sam i zavoleo Maidena, da vam pravo kažem ovo je bila jedna od
najboljih set lista koju sam uopšte čuo, zapravo možda je samo Police imao
bolju i to samo zato što su imali više pesama(iako im koncert nije bio ni
blizu ovakav), ja sam se zaiste izgubo negde u vremenu (somwhere backi in
time, po istoimenom albumu, je bio naziv turneje) i prostoru, prosto ko da
sam lebdeo, neverovatan osećaj, pesme su se redjale jedna za druugom, svi
su znali sve reči od početka do kraja skakali, urlali, Maideni su svirali
stvarno dobro, iako se po njima videlo da su malo umorni ipak su davali
sve od sebe i to se osetilo. Pred kraj koncerta se binom prošetao i
džinovski Edi kiborg. Stvarno neverovatan koncert, ja sam se nadao da ce
vratiti dug iz 2007. kada su naglo završili, ali nisu, mada iz bez toga
bilo je fantastično, jedino da su ubacili možda jos 4-5 pesama, e tada bi
ja mislim odsvirali sve, samo bi onda koncert trajao preko dva i po sata,
ali i  ovako je bilo nevidjeno. Kada se završilo bio sam mokra skroz, a
adrenalin mi je tako skočio da sam bar još tri koncerta takva mogao da
skačem, samo da su teli da sviraju. Prosto o takvim stvarima je jako teško
pisati i pričati, to se jednostavno mora doživeti. U svako mslučaju
neverovatno mi je prijalo, samo da nisu nastavili odma sledeće jutro na
poslu da me ubijau, ali nisu uspeli! Jer mi, verovali ili ne, i dalje i
nakon dve nedelje kroz glavu poput flash back-a prodju scene sa koncerta,
to me za sada drži u životu, dok se stvari ne promene na bolje, mada
ovakve koncerte mislim da nikada neću zaboraviti!

Leni Kravic, čovek koji svira srcem

jul 2008.



Evo upravo se vratih sa koncerta Lenija Kravica, i mogu vam reći da je bilo sjajno, bend je odlično usviran nema grešaka, naravno nema baš ni neke virtuoznosti u njihovom sviranju, ali to se nije ni očekivalo, u svakom slučaju tehnički zaista odlično, jedino je u jednom momentu duvačka
sekcija ostala bez pojačala pa mislim da smo uskraćeni za jednu solažu na saksofonu, ali kao da većina ljudi to nije ni primetila. To je bio i jedan komičan detalj kako, saksofonista besni i pokušava da dozove nekog iz tehnike da srede problem. Meni lično se posebno dopalo što se svaka pesma završavala nekom vrstom sešna, naravno vrlo usviranog i bez improvizacije, ali da tako izgleda, sjajno! Još mi je zanimljivo, a to i nisam do sad vidjao da se svaka pesma tako završava, a ne samo nekoliko. Repertoar je bio odličan, iznenadilo me je i oduševilo što je svirao pesmu Bee, nove pesme uživo zvuče neverovatno dobro, ono sranje što sam slušao sa cd-a nema apsolutno nikakve veze sa onim što sam večeras video. Nije odsvirao par sporijih pesama koje sam očekivao, al dobro. Sam koncert je trajao ok 2 i po sata možda malo manje, a kad koncert toliko traje to znači da nije bilo foliranja, i nije. Postoje svirke gde muzičar koliko god iskusan bio, i koliko god mu se sviranje pretvorilo u rutinu, ednostavno ne može da odoli energiji i nešto mu klikne i svirka postaje stvarna. To se desilo i večeras, stvarno se mogao osetiti fluid i zaista je postojala emotivna veza izmedju ljudi na bini (posebno Lenija) i publike, to je nešto što se ne može ni sakriti ni odglumiti, falilo je samo završne energije i da bude atomska bomba, zapravo da je ova svirka bila pre mesec dana mislio bi da je to to, konačno ushićenje, ali posle Manu Chao na Exitu ne mogu to da kažem. Zapravo mislim da je najveći problem što se ovo održavalo u Areni, a Arena nije mesto za ovakve svirke, one tribine i onaj prostor jednostavno kao da usisaju energiju, ovo je svirka za livadu, i ubedjen sam da je bilo na nekom otvorenom prostoru da bi intenzitet energije bio približno, ako ne i isto kao na manu chao, i zbog toga mi je krivo, osećam se nekako ne završeno, znam da je to moglo da bude eksplozija super nove, a nije. Nemojte me pogrešno shvatiti i ovako je bilo više nego sjajno, Leni je skroz odlepio, u početku je držao one
navežbane govore ko da ih recituje, a na kraju kao da zaista veruje u to što govori i radi, definitivno ni za njega, a ni za nas ovo nije bila samo još jedna svirka, ali samo to još da je bilo, taj konačni udarac što
izazove vakum u prostoru i vremenu i kad taj trenutak postaje nulti od kog sve počinje i u kom će se sve završiti! I za sve su krivi organizatori što se ta Arena tako forsira pa nije to baš za sve. Kad se koncert završio bio sam skroz mokar, sve na meni je bilo skroz mokro, kad su mi i pare u dzepu bile mokre ko da su se prale, a arena ima klimu i prilično je zima, tako da je i to jedan od pokazatelja koliko je dobro bilo. Šlag na tortu je bio Što su dok smo izlazili na razglas pustili jednu od meni najdražih pesama All along the watch tower. Kad smo se vraćali ja sam pored vozača bio jedini koji nije spavao (već duže vreme ne spavam noću), tako da sam mogao da analiziram i sabiram utiske. I ovo su prvi malo haotično i na brzinu nabacani jer me pusta adrenalin i počinje da mi se spava pa oću da što pre završim sa pisanjem da legnem, a opet ne bi zeleo da nešto da propustim, i mislim da nisam.

Guns'n'Roses - used all illusions

Ovo nisu Gansi, ovo čak nisu ni blizu Gansi! Zapravo ovo nije samo jedna priča, ovo je više priča i ovaj izveštaj bi trebao da izgleda kao oni filmovi od više naizgled ne povezanih priča, ali se na kraju od jednom ispostavi da je sve povezano i svi akteri se nadjui na istoj zabavi, u ovom slučaju ta zabava je sahrana.
Ljudi koji su se pojavili na bini čak ne mogu da se nazovu grupom ili bendom, nije bilo nikakve združenosti, povezanosti, nikakvog zajedništva, ništa što bi jednu grupu činilo grupom. Na bini se nalazio Axel Rose, sa profesinalnim muzičarima koji svaki odrađuje svoj posao, za svoju platu, dobro svira i loše glumata, ne bi li to ličilo na one, prave, Ganse, a glumatanje je bilo toliko neukusno da je postajalo strašno, jedan od gitarista zadužen da glumi Sleša se pojavio sa kapom koja strašno podseća na Slešove cilindre, ali to nije sve, čak su i gitare koje je svirao poput slešovih, sve! Svi oni su bili tu da obave svoj posao, udovolje Ekslovim željama i hirovima jer samo on ima prava na ime grupe, i da čine da se mašina za pravljenje novca pokreće. Ne mogu da kažem da oni nisu dobri muzičari, dobri su, čak jako dobro, ali za koncert je potrebno nešto više, da bi grupa bila grupa, potrebno je nešto više, potrebna je povezanost, energija, fluid... koji ovde ne postoji. Axel ne izgleda loše, pre nekako čudno, bizarno. Lice kao da mu je plastificirano i ima oči ludaka, kao da nisu njegove već nekog negativca iz crtanih filmova, ali zato stvarno peva, možda mu je glas i popustio malo zbog godina, ali je i dalje mnogo moćan. Što se same svirke tiče, mnogo su davili, bilo je mnogo sporih i mnogo novih stvari sa poslednjeg albuma i svaki čas su imali neke intermeco pauze kada bi neki od muzičara izvodio solaže na temu poznatih kompozicija. Prilikom jedne od takvih pauza svirali su Wall od Flojda i to uživo jako dobro zvuči, onaj uvodni instrumental je počeo da se spušta kroz publiku kao talas, a ja sam imao utisak da se odvajam od zemlje, Eksl je seo za klavir i počeo da svira i nekako poluglasno da peva, delovalo je skroz sponatano, da li je i bilo ne znam, ali u svkom slučaju bilo je fenomenalno, najbolji deo koncerta! Da mi je neko rekao da će mi na koncertu Gansa najjači utisak ostaviti tuđa pesma, ne bi verovao. Što se njihovih pesama tiče, to jesu bile te pesme koje obožavam veći deo svog života, ali im je nešto falilo. Na Welcome to the jungle, naježio sam se na prvi rif, zenice su mi se raširile i pomislio sam to je to, vreme i prostor koji su nastali na ac/dc sad će da nestanu, to je kraj, smak sveta, udari će gromovi i zemmlja će da se otvori, bio sam sprman da eksplodiram i sam se spuprotstavim udruženim armijama pakla i raja, ali ništa... ništa divlje, nema onog divljeg vriska, nema one grmljavine, čak sam prestao i da skačem. Tad sam shvatio, moraću da iskoristim sve svoje iluzije ne bi li mi se makar učinilo da sam stvarno na Gansima. I jedna po jedna, do kraja koncerta sve su se iluzije razbile. Shvatio sam da više nisam mali dečak kom možete dati Mornara Popaja i reći da je to Korto Malteze, sad sam veliki dečak koji zna šta hoće i koji voli da skače! A da vam ne pričam da bi na You could be mine i terminator seo smoren, više je ličili na neku bluz obradu. Na Nighttrain je još bilo koliko toliko dobro, možda malo previše mirno, Sweet child of mine sad verovatno žešće zvuči u izvođenju Šeril krou. Inače atmosfera na koncertu nije bila baš kako treba. Pre početka koncertanije uopšte nije bilo pijanih, drogiranih, niko se nije teturao, pod je bio čist ko u nekoj zapadno evropskoj zdravstevenoj ustanovi, ni opušaka nije bilo, a mesto prolivenog piva u vazduhu se osećalo hiljadu parfema. Za vreme konceerta nisu letele čaše sa pivom i malo ko je skako mada iskreno i nije bilo za skakanje. Kad se kocert završio nisam bio umoran mokar, znojav, prljav, ispolivan, smrdljiv, iščepan, nisu me bolele noge i nije mi zujalo u ušima i bubnjalo u glavi, ništa! Ovo je bio koncert za devojčice, da vrište. Inače na koncert sam otišao tako što sam bacio novčić, imam jedan da/ne novčić koji nikad ne greši, pošto nisam mogao da odlučim da li da idem ili ne, bacio sam novčić i novčić rekao da. Koncert u suštini nije bio loš, ali nije bio ni dobar, Pepersi su i dalje najgori. Ipak ovo je bilo fenomenalno osvešćujuće iskustvo. Grupa koju sam jako voleo i koja je nekad bila najbolja grupa na svetu više ne postoji i nikad neće postojati, a iza njenog imena se sad nalazi mašina za pravlejnje para. Eksl jedini ima pravo na ime i to su iskoristili neki ljudi, kao i njegov super ego i odlučili da naprave jedan krug oko planete i otmu novce. Svima, pa i njima je jasno da ovakvi Gansi, ne mogu napraviti drugi krug. Posle ovoga slavno ime nekad najaboljeg benda na planeti postaće izlizano i predmet sprdnje ozbiljnih ljudi, a Eksl i njegovi plaćenici (mislimda bi ovo trebalo da bude novo ime grupe Axel and Mercenaries) će biti atrakcija samo u zemljama 3. sveta i u zemljama kao mi gde su ljudi propustili velike stvari kada im je je bilo vreme pa sad, željni svega, oduševljavaju se recikliranim proizvodima. Na žalost ovaj proizvod će trebati mnogo više od plastične operacije da bi napravio još jedan krug, treba će mu reinkarnacija. Od Guns`n` roses ostala je još samo jedna loše balzamovana ruža. Devojčice su dočekale svog, kakvog takvog, Eksla da vrište, a nama dečacima ostaje da sačekamo Velevet Revolver i da se nadamo da ćemo tad da skačemo.
A da, na kraju, uhvatio sam trzalicu.

ISTINITA LJUBAVNA PRIČA, DEO DRUGI

Sećate se priče o mom drugu Stevi i njegovoj Francuskinji Vanesi? E Pa priča ima nastavak. Steva i Vanesa su zajedno već nešto više od dve godine, viđaju se kad god mogu, čuju se svakodnevno. Celo leto su bili zajedno, prvo je Vanesa sa sinom bila ovde, u Novom Sadu, tri nedelje, a onda je Steva sa ćerkom bio u Parizu, poveo je čak i svog najboljeg druga i njegovu ćerku. Nakon više od mesec i po dana koje su bili nerazdvojni, Steva je morao da se vrati kući, nije imao više ni jedan jedini slobodan dan, i baš ovde počinje drugi deo priče. Moram vam reći da ću se u suštini držati onoga što se dogodilo, ali ću to preneti onako kako ja mislim da se dogodilo, pošto mi detalji nisu poznati. Negde ja mislim 13. ili u svakom slučaju oko 13. avgusta Vanesa je Stevu otpratila na aerodrom, morali se da se rastanu, njihovo leto ljubavi je bilo završeno. Uopšte ne sumnjma da je njihov rastanak bio kao u francuskim ljubavnim filmovima, šta su u tom momentu osećali i kako im se duša kidala samo njih dvoje znaju, verujem da im je tek u tom momentu pesma avionu slomiću ti krila zaista postala jasna, ipak avion je morao da uzleti i Steva je morao da bude u njemu. Nakon više sati puta, dolaska kući i uzaludnih pokušaja da malo odspava Steva je bio u svom stanu, sam, očajan... Neko mu je zazvonio na vrata, Steva je bio ubeđen da je neki od drugara sa gomilom piva došao da sa njim podeli patnju, otvorio je vrata i mesto drugara i piva ugledao Vanesu, njen predivni široki osmeh (ali stvarno ovde to nije stilska figura, Vanesa je stalno nasmejana i ima stvarno predivan i širok osmeh) i oči pune suza. Kada je ispratila Stevu i krenula kući, Vanesa je shvatila da ne može bez njega,a da do početka škole ima još dve nedelje, ušla je u stan, spakovala stvari na brzinu i sela na autobus, redovna linija Priz – Lapovo i stigla do Stevinih vrata. U to šta se iza tih vrata dešavalo nakon ponovnog susreta neću da ulazim. Vanesa je bila ovde još neke dve nedelje, bili su zajedno i na Tari, na... pa recimo medenoj nedelji, ali morali su da se, sad zaista, rastanu, bližio se 1. septembar, a tad i u Francuskoj počinje škola i Vnesa je morala da se vrati svojim đacima. Kada nisu zajedno, po ceo dan su na skajpu, toliko da je moj drug Steva bukvalno spalio računar, sve mu je otišlo i muzika i filmovi, sve... ali najgore je to što ne može de se čuje sa Vanesom, ali ni to nije moglo da im stane na put, sad je uspeo da nabavi neki stari računar, bar da mogu da se dopisuju. Pre neko veče Steva dolazi do mene i kaže: „Imam novosti, moraćeš da pišeš nastavak priče, nakon što sam ja pokretao tu temu bar jedno sto puta, Vanesa me je zaprosila“...

cipela i pertla

Cipela i pertla, nerazdvojni isprepletani čvrsto vezani, stvoreni jedno za drugo. Dok pertla steže cipelu cipela tegli pertlu. Cipela bi htekla da diše da ima slobodu, ali pertla joj ne da da ode, drži je baš tamo gde treba. Pertla bi htela mir, da bude na jednom mestu, ali šta vredi ne može da se odvoji od cipele koja je nosi i razvlači na sve strane. Pertla se tegli dok ne pukne, a cipela se bori dok se ne raspadne. Sve vreme su zajedno, nerazdvojni dok jedno drugo ne unište.
Opet, rupa i zakrpa, rupa nešto loše, zapravo nešto čega nema, nešto što fali i što nedostaje i njena zakrpa koja je ispunjava, koja  je čini da zaista postoj. A zakrpe nebi ni bilo da nema rupe, zakrpi rupa daje identitet, suštinu i smisao da postoji, samo su zajedno celi i stvarni, odvojeni su bezvredni komad tkanine i prosto samo nešto što fali, čega zapravo i nema. 
Tako je i kod ljudi neki su cipele i pertle, na prvi pogled deluju stvoreno jedno za drugo, nešto što se ne bi smelo razdvajati, pa se baš zbog toga i neraskidivo vežu i tad jedno drugo počinju da muče i kidaju i tegle dok se ne raspadnu, nesposobni da se razdvoje jer bi to bio spas za ono drugo. A neki su rupe i zakrpe, beda i otpadak, a zajedno ko jedno. Jedno ispunjava drugo, a drugo čini prvo, i samo zajedno postoje i samo su zajedno srećni, i zaista nerazdvojni, a ko bi rekao rupa i zakrpa, jedno bez drugog ne mogu.

princeza i beli konj

Bila jednom jedna princeza, prava pravcata princeza imala je svoj zamak i svoje sluge i kraljevstvo u kom je živela. Ova princeza je celog života maštala o princu na belom konju. Dolazili su u njeno kraljevstvo mnogi prinčevi u kočijama, nosiljkama, na slonovima, kamilama, pa i na konjima, ali ni jedan na belom, a ona je baš želela belog konja. Sanjala je tog belog konja i kako će da je odnese negde daleko, daleko i podari joj radost i sreću iako ni sama nije znala šta su to radost i sreća. Jadni su oni što ne zanju šta su to radost i sreća. U obližnjoj kraljevini živeo je jedan princ, pravi pravcati princ. Poput svih prinčeva i ovaj je bio mlad i veseo, ali je imao i belog konja. Bio je to najbelji konj na celom svetu. Svi kraljevi konjušaru su se bar pola dana bavili samo njim, vodili su računa da bude čist i beo, da mu je griva uvek očešljana a rep lepršav. Princ, da vam iskreno kažem, baš i nije voleo ovog konja, više je voleo snažnog vranaca na kom je u galopu jurio šumama i elegantnog riđu koji ga je kasom nosio uz reku i trkom preko polja. Beli konj nikad ne bi trčao kroz šumu, mogao je da se saplete o neki koren, niti bi kasako uz reku da se ne bi slučajno upraljao u blatu, išao je uvek paradnim hodom i samo po putu. Jednog dana kada je došlo vreme da princ traži princezu, princ je osedlao belog konja i krenuo u obližnju kraljevinu u kojoj je živela princeza. Kako su predivni bili dok su se kretali ka princezinom dvorcu, poput zraka svetlosti, veličanstveni mladi princ na svom kao sneg belom konju. Princezi je srce zaigralo kad ih je videla, konačno princ na BELOM KONJU! Nije mogla da skine ni pogled ni ruke sa toliko željenog konja. Princ, kog su, između ostalih vrlina, krasili i neverovatna bistrina i, za njegove mlade godine, prilična mudrost, je čim je video princezu kako prilazi konju odma znao da on tu nema šta da traži. Sjahao je, ostavio princezi konja, okrenuo se i otišao, malo razočaran ali ne i nesrećan. Znao je daje svet pun princeza i da jedna mora biti njegova. Sretao je mnoge princeze male, slatke, simpatične, prelepe, zgodne, niske, visoke... Sa svakom se rastajao u ljubavi i prijateljstvu jer ni jedna nije bila njegova princeza. Sve dok jednog dana nije naišao na nju, bila je lepša od jesenje večeri i prolećne zore zajedno. U njegovim je očima videla zvezde i istopila se u njegovom zagrljaju, a on je u njoj video sve usamljene zalaske i izlaske sunca koji su ga ka njoj vodili. Predivni su njih dvoje bili i narod ih je obožavao, a i oni, kada su postali kralj i kraljica, vodili su računa o svom narodu. Njihova je vladavina zapamćena kao period najvećeg mira i balgostanja ikad, prijateljstva mladog princa sa drugim princezama, pa i njihovim mu\evima prinčevima, a kasnije kraljevima su pomogla da njegovo kraljevstvo nikada ne bude u ratu, a često je zbog svoje velike mudrosti, bio mirotvorac kada bi se drugi kraljevi zavadili, pa je taj period zapamćen kao period velikog mira u celom svetu. Sa svojom je princezom živeo dugo, dugo u neizmernoj sreći i radosti. A ona princeza sa početka i beli konj. Pa u početku su i oni bili srećni, ali je princeza nakon što ju je prošlo početno oduševljenje, uvidela da je beli konj jedno razmaženo kljuse, i bila je sve nezadovoljnija i nesrećnija. U njeno kraljevstvo više nisu dolazili prinčevi, već samo konji, magarci i po koji slon, a onda vremenom ni oni. Beli konj se pretvorio u lenju ragu, a princeza je do kraja života ponavljala jedinu mudrost koju je u životu naučila: “Ne čini beli konj princa princem, vće princ belog konja čini belim konjem”, i još zapamtite, svaka princeza nađe svog princa, a kobila konja...

FOND

Osnovana je nova humanitarna i dobrotvorna fondacija sa nazivom “za Jocine koncerte”. Cilj fondacije “za Jocine koncerte” je prikupljanje materjalnih sredstava (novaca, para, dinara, eura...) kako bi poslali Jocu na što više festivala, koncerata, svirki... kako u zemlji, a tako (zbog nedavnog stavljanja Srbije na belu šengen listu) i u inostranstvu. Zbog sve većeg broja stranih muzičara koji svake godine posećuju našu zemlju i redovno dižu cene već skupih karata i konačnog oslobađanja od mučnih viza, a i sve vće aktivnosti domaćih muzičara, ove godine su Joci potrebna značajna sredstava kako bi ponovo obišao festivale, koncerte, razne skupove i svirke širom zemlje, a i da po prvi put ode na razne festivale, koncerte, svirke po inostranstvu (belom svetu), naravno i za tronedeljni boravak na Ibici, u sezoni, kako bi omogućili Joci da dobro ispita tamošnju klubsku scenu. Vaš prilog, ma koliki bio, možete posmatrati i kao investiciju, jer zašto bi se vi gurali sa Englezim a po Exit-u, ili putovali čak do Niša na Nišville, skaklai i znojili se uz razno razne strane i domaće muzičare, (da vam ne pričamo o vrelom španskom let), kada to mesto vas može da uradi Joca, a vi posle u udobnosti svog doma možete čitati njegove izveštaje. Zato bolje dajte Joci pare da se provede mesto vas. Možete biti sigurni da vaš novac neće biti iskorišćen za kupovinu alkohola, duvana, narkotika, oružija niti za trgovinu ljudima. Sva sredstva će se isključivo trošiti na ulaznice, prevoz, hranu, vodu, eventulano po koje energetsko piće (reći ćemo i tačno koje ako plate reklamu) i naravno na slobodne, razuzdane i totalno nemoralne devojke. Želeli bi da vas podsetimo da je Joca (onaj Joca koji se nalazi u imenu fondacije, zbog kog sve ovo i radimo i koji se sve vreme pominje ovde) isti onaj mladić kom je letos namignula Madonna, koji je posle ac/dc-a mogao da trči od beograda do Novog Sada i nije spavao 5 dana, koji se slikao sa čuvenim Nikom Sloterom, koji je u Nišu dao najbolji intervju za Nišvill koji, ponavaljam, nije ni namešten ni podmetnut ni plaćen, bio je spontan i iskren! I koji vas je o većini toga izvestio. Zato poakžite svoju dobru volju, humanost, mudrosut i inteligenciju i uplatitte svoj prilog na račun


4253 0300 5570 1604

ili dajte pare Joci lično (recommended)

HVALA!!!

MALI PRINC

Nedavno sa imao zanimljiv i neobičan susret. Bila je noć i sedeo sam sasvim sam, nešto sam čitao, ubeđen da nigde u blizini nema nikog . Iznenada je neko iza mene progovorio „Zdravo!“. Trgnuo sam se i priznajem malo uplašio, ipak bio sam ubeđen da sam sasvim sam. Okrenuo sam se i ugledao neobičnu priliku, ni dečak ni mladić, obučen u raskošnu odoru kao za maskenbal, sa malim mačem oko pojasa. Odmah sam ga prepoznao, bio je to mali princ. Mom iznenađenju nije bilo kraja i jako sam se trudio to da prikrijem, rekao sam „Zdravo“, znao sam da malom princu ne vredi postavljati pitanja i čekao da sam kaže zašto je došao. Bio sam radoznao jer mora da je imao dobar razlog čim je ostavio cvet sam sa ovcom, bez nadzora. Nisam morao dugo da čekam, „Hoću da mi nešto napišeš“, reče mali princ. „Znaš ja imam jedan cvet koji sam pripitomio i to je moj cvet, taj cvet je moj prijatelj; imam i jednu ovcu i ta ovca je moj prijatelj, i dugo sam morao da pazim da ovca ne pojede cvet, ali je cvet pripitomio ovcu i oni su sad prijatelji...“ znao sam, likovao sam ja u sebi, znao sam da zvezde ne plaču već da se uvek smeju! „Imao sam i jednog prijatelja pilota, on mi je poklonio moju ovcu“, nastavio je mali princ, „I imao sam i prijatelja lisiscu, ona me je naučila jednu veliku mudrost, ali sad bi da nađem i jednu prijateljicu, mislim... razumeš...“, osmehuo sam se i rekoa da razumem. „Hrteo bih nekog sa kim bi mogao da gledam izlaske sunca“, nastavio je mali princ posle kraćeg ćutanja, „Znaš kada je neko tužan i usamljne gleda zalaske sunca“, setio sam se kako sam pre, dok sam bio tužan i usamljen, išao da gledam zalaske sunca, „A kad imaš nekog onda sa njim dočekuješ izlaske sunca“. Jako me je dirnula ova izjava, osetio sam kako mi se grudi stežu i oči pune suzama. „Ne brini rekao sam „Sastaviću ti nešto“. Okrenuo sam se i napisao sledeće:




MALI PRINC TRAŽI MALU PRINCEZU

Koja gleda srcem, da zajdno gledaju izlaske sunca



Mli prin c je pogledao i dodao da, nigde nisam pomenuo cvet i ovčicu, šta ako ne voli cveće ili se plaši ovaca. „Upravu si“ odgovorio sam i dodao sledeće:



MALI PRINC TRAŽI MALU PRINCEZU

Koja gleda srcem, može da voli jedan poseban cvet i jednu malu ovcu, da zajdno gledaju izlaske sunca.



Pogledao je i dopalo mu se, „Tako je već bolje“ rekao je. Čini mi se da sam na njegovom licu ugledao osmeh, okrenuo sam se još nešto da pogledam, a on je rekao „Znaš, moram sad da idem, ovca ne može sama da izađe na kraj sa baobabima, ipak ona je jako mala“ i dok sam se opet okrenuo njega već nije bilo.

A vas molim ako slučajno negde vidite neku malu princezu, pošačjite je na asteroid B 612 i ne zaboravite lisiscinu tajnu: „Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne može videti“

plemena

Nekada su, negde, postojala raličita plemena duša. Sve naše duše pripadaju nekom plemenu, duhovnom bratstvu. Ali na zemlji su se duše izmešale, dodeljene su raznim telima, na rzličitim mestima, svim narodima, na svim kontinentima. Tokom života srećemo ljude iz našeg duhovnog plemena, nekad samo po nekog, usamljenog saplemenika, a nekad i čitavu grupu. To su oni ljudi koje prepoznajete po sjaju u očima kad se prvi put ugledate i po osmehu koji vas greje. To su oni ljudi koje osetite kao davno izgubljenu braću i sestre, koji vas razumeju i kada ćutite, čije duše pričaju isti jezik kao i vaša. Kako se naše duše pronalaze niko ne zna, neki kažu da se dozivaju, poput brodova u magli dok se konačno ne susretnu. Drugi opet tvrde da je u pitanju sudbina, viša sila koja nas je razdvojila sad nas opet spaja. Dok ima i onih koji misle da je u pitanju čista slučajnost, sreća, statistika... Ko zna ko je u pravu, a mislim da to i nije bitno. Važnije je da ne dozvolimo sebi da se zatvorimo. Da se kroz čivot krećemo otvorenog srca, da od ljudi ne bežimo već da ih prihvatamo kao ono što jesu. Samo tako ćemo naići na one srodne duše koje nas ispunjavaju, koje nam vraćaju osmeh na lice. Zapmtite: nemate samo jednu srodnu dušu, već ih imate milione, stotine milona... One su suvuda, i tu gde živite, oko vas, pored vas, ali i na najneverovatnijim mestima, u kišnim šumama, pustinjama, na sred okeana, dalekim gradovima i planinskim vrhovima, svuda možete naići na nekog svog saplemenika. Samo ne zaboravite da pustite dušu da slobodno peva i da otvorite srce da dobro čuje, ostalo će odraditi statistika, sudbina i sreća.

Maeseljeza

Noćas sam te opet sanjao.


I iza svakog ugla očekujem tvoje oči,

Što mislim da će proći.

U masi ljudi vidim te kako iza ugla nestaješ...

I kad ime ti zaustim,

Shvatim

Da hiljade kilometara zemlje nas deli.

Ali u zvezdanoj noći pogledaj nebo!

I videćemi isto i znaćemo isto:

Da ja volim tebe i ti da voliš mene





Ovu pesmicu sam napisao pre nekoliko godina (nekoliko u širem smislu te reči), još dok sam išao u srednju školu, mislim da sam bio 3. ili 4. srednje i skroz sam je zaboravio, a jako mi je značila. Danas sam slučajno pogledao u neki strai notes, otvorio sam ga baš tamo gde sam je prepisao i svega se setio! Napisao sam je u po noći na parčetu nekog užasnog papira, mislim za pakovanje, po kom je jedva ostajao trag hemiske. Pala mi je na pmet u nekom polu snu ili snu, cela, odjednom. Samo sam skošio zgrabio taj papirić i hemisku, ne paleći svetlo, napisao sam je pod sjajem punog meseca, znam i kome sam je napisao, zapravo nije posvećena jednoj osobi već trima devojkama. Morate me razumeti tada sam imao ko 18 godina . Jako dugo sam nosio tu pesmicu zajedno sa jednom amajlijicom koju sam sam napravio, blizu srca, u gornjem levom džepu , na kom je bio bedž sa znakom rollingstonesa, jednog gornjaka bez rukava. To je bio moj magični džep, imao sam bedž koji me je poput štita čuvao od loših stvari, amajlijicu koja je donosila sreću i pesmicu koja je dozivala devojke. Taj džep je bio toliko magičan a kada bi u njega stavio poslednu bezvrednu siću koju sam imao, ta sića bi se odjednom pretvorila u taman toliko para koliko mi trebalo. Ali, gornjak se raspao, bedž sam izgubio na najidiotskijim i najbesmislenijim studentskim demonstracijama (ako se ta farsa sa sve masovnim kozaračkim kolom može uopšte tako nazvati), amajlijicu sam sakrio na tajno i sigurno mesto, toliko tajno i sigurno da ni ja ne znam gde je, a pesmica je nestala, nekako se nadam da je zajedno sa onom amajlijicom i da će ih nekad neko naći da njemu ili njoj donesu sreću i ljubav. A mene je neverovatno obradovala sama činjenica da sam je našao, makar i prepisanu, i svega se opet setio.

Exit 2010

Završen je još jedan exit i odma da se razumemo ovo je bio ubedljivo, ali ubedljivo najslabiji exit ikad! Nikad nije bilo manje sveta i nikad energija exita nije bila slabija, idem na sve exite još od kad su mi bili komšije ovde na limanu, na Dunavu i do sad je bilo uspona i padova, boljih ilošijih godina, ali ovako slabo nije bilo nikad. Jedna moja prijateljica mi je i ponudila objašnjenje, kaže da je energija bila toliko slaba zato što nije bilo eksera, što se mene ziče jedini Ekser koji meni treba je bio tu* . Ja mislim da je falilo ljudi, prosto nije bilo interakcije, druženja sa nepoznatima i svega onoga po čemu je exit poznat i zbog šega ga volim. Bilo je prazno, u svakom smislu te reči. Ne želim da tražim ni razloge ni opravdanja za takvo stanje, to nije moja stvar, ja ću se baviti samo posledicama, za četiri dana sam upaznao manje od deset ljudi, što je užasno, nisam video neke koje sam upoznao pre jer nisu došli, a one koje sam i video, video sam na kratko ili tek na kraju. Prvi put sam na exit otišao sa devojkom i nije bio tako strašno,zapravo na momente je bilo i jako lepo, ali ipak dogodine ne pravim takvu grešku, nisam se ljubio ni sa jenom strankinjom, zapravo ljubio sam se sa samo jednom nepoznatom devojkom, što je u mom univerzumu kad su exiti u pitanju užasno malo (jebanje, nisam izmenjao dovoljno bakterje i antitela, sad će da mi opadne imunitet), ma sve u svemu da se na tvrdjavu popnete bilo koje subote sreli biste više sveta, i napravili više gluposti nego za ovaj exit, ali bilo je i sjajnih trenutaka... Zapravo bilo je mnogo sjajnih trenutaka, i sasvim drugačije od onoga što sam očekivao. Pre nego je sve počelo, spisak izvodjača nije baš obećavao, ali sam zahvaljujući nekim ljudima koji ozbiljnije prate trenutn svetsku muzičku scenu dobio savete šta treba da čujem i posle da im kažem šta mislim. Odma mogu reći da ni jedan savet i preporuke nisu omanuli, jedino što mi je žao je to što nisam uspeo baš sve da vidim, ali idemo redom. Prvo što me je douševilo je što sam pred sam početak saznao da će prva svirka koja će mi praktično otvoriti exit biti generacija bez budućnosti (gbb), jedna od mojih najnajnajdražih grupa, zapravo exit je počeo sa gbb-om, u sredini su bili kud idijoti, a na kraju riztam nereda, moje tri najdraže grupe, a kakve su tek svirk održali... ali polako doći ću i do toga. Gbb je bio sjajan sa njima smo užli u prvu noć, prvo svu odsvirali nekoliko novih pesama, koje suu ajmanju ruku odlične, zapravo ceo novi album im je sjajan a oni sviraju kao nikad pre, i na kraju je naravno bilo kidanje duše sa stari hitovima na uz koje sam odrastao, sa sve gagijevom rajom. Samo sat vremena, ali za sat vremena su dali sve od sebe, jedino mislim da su se malo preračunali pa nisu stigli da odsviraju olovna jutra, ali je i ovako bilo neverovatno, a kada nešto počne ovako nev erovatnom svirkom onda to mora i da valja, što će se uskoro pokazati i kao tačno. Sledeća svirka na koju sam otišao bili su lcd soundsystem, njih sam malo slusao i pre i znao sam da nisu loši, ali uživo su fenomenalni, bar su ovde bili. Mika največe zvezda prve večeri, a realni i najveća zvezda celog festivala je bio zaista fenomenalan, ja nisam baš neki njegov fan niti mi je ta vrsta muzike nešto posebno bliska i draga, ali je čovek stvarno veliki profesionala i održao je jedan od najboljih koncerata festicvala, stvarno je velika zvezda, to je i dokazao i svaka mu čast! Nakon Mike poslušao sam prvi savet i otišao na miike snow, čovek je iz švedske pa nemam pojma kako to treba da se čita, i nisam se pokajao, svirka je bila odlična, mešavina elektronike i instrumenata, ali ima vrlo čvrst zvuk, preporučujem, poslušajte. Prvu noć sam završio na dance areni uy boys noyz, šta je znam, nisu bili loši, ali nisu me baš ni nešto špomerili. Moram da pomenem još par stvari koje nisam video, suicidal tendencies, bili su u isto vreme kad i fenomenalni mika, ja ih iskreno nešto ne volim, nikad ni nisam, ali kažu ljudi da je bilo fenomenalno. I die antword, e to mi žao što nisam stigao da vidim, ali prosto ne mogu da se raspšolutim nadvoje i za njih kažu da su super, nadam se da neću propustiti sledeću priliku da ih čujem. Drugi dan je bio najgori, bar na papiru, glavne zvezde su bili placebo, koje ja nikad nisam voleo, a što je bilo najgore nije se baš pružala ni neka alternativa, bar se tako činilo. Prvo što sam pogledao drugog dana su bili atari teenege riot i ni najmanje mi se nije svidelo, ja nikako ne volim ni ne postujem one koji pravljenje uzasne buke nazivaju muyiko i kreativnim procesom, to je po meni, pa u najmanju ruku bolesno, a takvi su ovi. E sledeće što sam sušao je sasvim druga priča, hrvatski kawasaki 3p, napravili su sjajnu žurku i bili su zaista fenomenalni, jedino mi nije jasno kako ja za njih nisam i pre čuo, stvarno su super i nakon ove svirke na exitu dobili si još najmanje jednog fana. Ni tbf, takodja iz Hrvatske, nije razočarao, mada od njih sam i očekivao da budu dobri i zaista su opravdali sva očekivanja. Na placebo sam otiišao onako usput, samo da im mahnem, zadržao se ddesetak minuta, video da su ostali ko što su i bili, tako da mi se i dalje nnisu svidjali tako da sam otišao i ostavio noe što ih vole da užeivaju. Sledeće što sam gledao je irie fm, sjajan domaći bend koji me je oduševio koa predgrupa thievery corporation (jedan od najboljih mkoncerata na kom sam bio, bar tri puta sam bio na pragu prosvetljenja, nadam se da ću uskoro pisati i nešto o tome), samo tasd nisam saznao kako se ovu, sad znam i zapamtiću, zaista su odlični! Nakon ovoga otišao sam da čujem još jedan bensd po preporuci, britanski does it ofen zou yeah?, i nisam se pokajo, uživo su zaista dobri, mada iskreno misloim da ih neću baš nešto skidati sa neta. Veče sam opet završio na dance areni na rikardu viljlobosu, i nisam bio oduševljen, zapravo možda sam mnogo očekivao u svako slučaju smorio me je malo pa sam otišao, kakve li greške, jer sam propustio marka nastića, za kog kažu da je bio bneverovatan. Treći dan je za mene bio sudbonosan, išao sam sa devojkom, i iako mi je bilo stvarno jako, jako lepo i zaista sam uživao, exit i devojka ipak ne idu zajedno, ne želim nikog da povredim, ali u mom univerzumu to je kao voda i nafta jedno pokvari drugo, i neću se više osvrtati na tu tematiku. Malo smo zakasnili na klaxons, ali ono što sam video me j zaista oduševilo, i počinjem da ih skidam sa neta, posle njih bili su royksopp i bili su sjajni muzika koju sviraju je odlična, a i scensk nastup im je vrlo zanimljiv, mene su oduševili. Na misy eliot nisam išao jer se poklopila sa exploitedom, a i nije da me baš nešto i privlači, niti sam čuo reakcije. Što se exploiteda tiče moram priznati da se nisu ispeglali, ali se oseti snažean uticaj metala koji su doneli novi gitaristi i koji se nikako ne uklapa sa sirovim oankom exploiteda, drago mi je što su konačno uspeli da održe svirku u srbiji, ipak je to kultni pank bend. Sledeći na mom spisku su bili uvek fenomenalni kud idijoti, majstori sa mora ni sad nisu razočarali, bili su fenomenalni nisu stajali, svirali su malo novog i mnogo starog, fenomenalni su bili i koštali me desne noge koja je nakon ovg koncerta definitivno otkazala. Ali to nije bio kraj, bez obzira što sam bio iscrpljen i potrošen otišao sam sa devojkom na silent disco, e to vam je jedna sjajna zajebancija, obavezno morate probati kad vas se ukaže prilika, i nakon toga na davida guettu. E sad iskreno ja sam u elektronskoj muzici vrlo kratko, i ne razumem se baš, ali nikad nisam baš bio neki štreber niti sam potkovan nekom muzičkom terorijom, ja sam samo prosti konzument, onaj koji u muzici uživa, e ne enko ko je razume i o njoj filozofira. Možda je geta komercijala i nije kvalitet, ali jebe mi se za o čovek je fenomenalan, napravio je neverovatnu atmosferu, tokom celog exita samo se tad mogla osetiti ta energija i bliskost po kojoj je exit čuven i sad mi je jasno zašto je najbolji ilio jedan od najboljih dj-eva na svetu, bilo je stvarno predivno, a muyika je dizala iy mrtvih, definitivno jedan od najlepših momenata za sve exita do sad, stvarno me je oduševio, i neverovatno mi je drago što sam to podelio sa devojkom koja mi se trenutno jako svidja. Poslednji dan je trebao da bude najjači i da dodje najviše ljudi, ali svi koje sam znao i koji su rekli da će taj dan doći su tokom dana jedan po jedan odustajali, smoreni od pokušaja da nađu nekog da ko može da skine narukvicu, a da budu sigurni da i neće praviti problema na ulazu, jer malo ko je imao da da preko 4000 koliko je koštala karta za taj dan. Prvo što mi je bilo najvažnije da vidim je pendulum, gledao sam njihov dj set jesenas u skc-u i oduševili su me, a čuo sam i da su uživo mnogo bolji, e prešli su me... uživo su nenadjebivi! Iskonska snaga i sirova energija koju oni imaju ne može da se uporedi ni sa čim, svirka je bila veličanstvena, a u nebo se dizala ogromna količina prašine kao ni na jednom oncertu tokom celog ovog festivala, ovo je bio jedan od onih koncerta za koji će svi prisutni pričati da bio sam tamo, a oni koji su omašili neka se kaju, ne samo da je ovo najbolja svirka ovog exita već jedna od najboljih svirki svih exita do sada, neverorvatno, divlje i nažno čista sila, ni tamna ni svetla strana, već sirova, praiskonska slila koja sve stvara i uništava, fenomenalna svirka! Naskon penduluma nastupile su legende faith no more, i bili su zaista dobri, a na momente i veličanstveni, to su oni o dali suz sve što sam od njih očekiva čak su i iznenadili pesmom ajde jano, koju su jako dobro izveli ako se uzme u pbzir da su u pitanju amerikanci. Chemical brothers su iskreno malo smarali, ali ne mogu da kažem da su vbili loši, zapravo meni je u tom momentu to jako prijalo, i zato, što se mene tiče oni su bili jako dobri iako je svaka kritika na njihov račun koju sam posle čuo na mestu. I najbolje je ostalo za kraj, posledni od velike trojke, ritam nereda, poslednja svirka na exitu ove godine, i to kakva, boban je imao povredjenu ruku pa nije svirao, ali je to mu nie smetalo da podigne sve, e se sećate moje desen noge koja otkazala nakon idiota, e sad je opet proradila, skako sam, derao se, i sve dobijao nazad, jedna od najboljih svirki ritma nereda ikad i definitivno najbolja na kojoj sam ja bio u zadnjih minimum 5 godina, sad dok ovo pišem moja duša pušta kriki poželim da dreknem nikad, ne! ne mogu da vam opišem osećanja, počelo sa generacijom, preko idijota do nereda i ne zna se koje održao bolju svirku, pa to je za mene, ne znam ne mogu da nadjem reči... Sve u svemi pre početka očekivao sam sjanu atmosferu, energiju, raspoloženje i provod, i loše svirke, a dobio sasvim suprotno, očajan, prazan i pust exit, sa sjajnim trenucima i neverovatnim svirkama. Top lista je pendulum, geta, mika, (naravno ona tri naša su van svake konkurencije na svim mojim listama pa zato njih ovde ni ne svrstavam), sa tim što moram da naglasim da je pendulum održao svirku koja ulazi baru top 10, a verovatno i top 5 sih exita do sad. Za sledeć godinu uvodim neka pravila, kao prvo uvodim n edelju exita koja će da traje deset dana, počinje tri dana pre exita, tačnije u ponedeljak i traje do četvrtka, tri dana, posle exita i u toj nedelji kao prvo neću ništa da radim, ali baš ništa ni za pare ni za opšte dobro, samo ću da se provodim i da uživam (ne moram da navodim da ću sledeće godine u to vreme biti multi milioner u stranoj, čvrstoj, valuti, nafti, zlatu, dijamantima i pijaćoj vodi), zati sledeće pravilo, ako tad budem bio sa devojkom (nakon ovog teksta čisto sumnjam, ali šta ću kad sam iskren), raskidam na tih deset dana, razmišljamo još nekoliko pravila ali za sad su samo ova dva usvojena. Zaključak ovog exita je da definitivno treba biti optvoren za nove stvari, jer ako je nešto novo i nepoznato ne znači i da je loše i ne treba da nas plaši, većm da nas oduševlčjalava zato što imamo šta da istražimo upoznamo mi naučimo, i tada ćete se, kao i ja, sjajno provesti i na najgorem exitu ikad.






* Ekser, moj prijatelj čije ime nećemo pominjati, profesionalni vojnik, porodični čovek, otac i suprug, uspešan preduzimač, koji se za vreme exita pretvara u apokaliptičnog barmena, gospodara malog paklenog šanka iz kog istače ogromne količine svoje domaće rakije (najpoznatije tajna festivala), i ostalih jakih alkohonih pića, te ponekad meni natoči i po koju čašu vode i uvek skuva kafu. Živ nam bio!

Nišville – dan IV

Iskreno da vam kažem četvrti, ujedno i poslednji dan u Nišu nismo radili ništa, zapravo nije baš da nismo radili ništa, uživali smo. Znate kod četvorodnevnih festivala taj posledni dan je veoma značajan, tada ste skroz ušli u neki drugi život, telo i duh su vam se privikli na sve napore i ludnice i uživanje, a znate da sad kad vam je najlepše dolazi kraj. I onda poželite da upijete svaki trenutak, svaki osećaj, svaki miris, poželite da vreme stane i da sve zauvek ostane tako kako u tom trenutku jeste. Poslednji dan je bio uživanje i opraštanje. Veći deo dana sam proveo u šetnji, obilazeći draga mesta iz prethodnih godina, znate to su neka potpuno beznačajna mesta, nekakvi parkinzi, poljane, parkovi, ali koja su meni ostala u mnogo lepoj uspomeni, a sad su se promenila. I iskreno, mislio sam da će me promene koje sam video rastužiti, ali nisu. Shvatio sam da se stvari mennjaju i da je to dobro, tako i treba da bude i sam sam sebe iznenadio tim stavom, tako da eto taj zadnji dan u Nišu sam možda u tom uživanju, posebnom mentalnom stanju, doživeo i neku vrstu spoznaje, prosvetljenja. Malo smo se bolje sprijateljili sa nove dve francuskinje koje su bile u hostelu, tako da su i one to zadnje veče išle na festival, ali se sa njima više Radenko družio, tako da za tu priču morate pitaiti njega. Poslednje veče je bilo fenoenalno, prosto ne znam od čega da počnem. Moja jako dobra prijateljica Ivana se vratila sa mora, a nišville postaje kompletan samo kad je tu Ivana. Činjenica da sam prekršiio sva nepisana pravila kada sam prvo veče na jednom muzičkom festivalu (koncertu) pio limunadu, nije bila ništa u odnosu na to šta sam radio poseldnje veče, pio sam neki voćni miksani fensi frape, sa nekim fensi stranim imenom i koji bi trebalo da razbuđuje, eto dotakao sam dno, priznajem, gore bi bilo samo da je frape bio roza. Onda, dalje, prepoznala me eka riba koja me je videla na koncertu Madonne, onda kad mi je Madonna namignula, ispostavilo se da je devojka skroz ok, i lepo smo se ispričali. Ma bilo je baš kao što poslednje veče i treba da izgleda, opušteno, melanholično, puno pozitive enegije... Što se muzičkog dela programa tiče, bilo je fenomenalno, naravno ništa ne može da bude dobro kako Solomon Bark, ali... Dva gitarska sastava Terje Rypdal trio iz Norveške koji je bio fenomenala, samo kraktko su svirali, ili su bili tiliko dobri da se učinilo krartko i Vladimir Četkar, fenomenalni makedonski gitarista sa svojim bendom stvarno vrhunskih mladih muzičarami, koliko sam razumeo svi sa Berklija, koji su bili mnogo dobri samo im fali jos možda malko topline. Najveće zvezde večeri su bili nemački De Phaze, koji su nešto potpuno drugačije u odnosu na prethodna dva benda, i malo su mi bili u početku dosadni, ali samo na početku... Kako je koncert odmicao energija je postajala sve veća, da bi na kraju cela publika bila na nogama i u nekom polu transu. Za kraj, grupa koja je zatvorila ovogodićšnji Nišville je domaća grupa Vrelo, devojke su stvarno fenomenalne i super je što su baš one zatvorile ovaj festival. Zaključak, Solomkon Bark, Solomon Bark, Solomon Bark i tako jedno bezbroj puta, osećam se počastvovano, srećno i zahvalno što sam doživeo to iskustvo da vidim tog čoveka uživo. Izbacite stolice, na muzičkom festivalu solice su višak, svatite to! Menjam pravlio sa Exita, novo pravilo je da od sad pa na dalje i u buduće od 1. maja (možda čak i aprila), pa do 1. oktobra nemam devojku. Pozdrav svim ljudima u downtown hostelu, bili ste super!

I tako u ponedeljak popodn Radenko i ja stojimo na železniškoj stanici u Nišu, drugi peron, četvrti kolosek, čekamo voz koji kasni bezbroj sati, meni zvoni telefon, javljam se, a ono neka riba mi nudi životno, penziono i osiguranje dece, meni! To je stvarno kraj.

Nišvil 2010 dan treći

 Treći dan svakog četvorodnevnog festivala je u glavnom najkritičniji, ili najbolji ili najgori, ili ste se spržili prethodna dva dana i sad nemate više snage ili ste se taman zagrejali i sad ste u najboljem raspoloženju. Nakon prilično slabog drugog dana ovaj treći je je delovao više kao prvi, zapravo kao aj malo smo zeznuli stvar idemo iz početka, što se festivala tiče, inače sam ga iskoristio za obilazak dva vrlo važna mesta za jedan grad, pijacu i bazen. Pijacu obilazim redovno,svake godine. Zapravo ja sam čovek koji voli pijace, mislim da neki grad i ljude u tom gradu zaista upoznate tek kad dodjete na pijacu, pijaca govori o stanju u kom se ljudi nalaze, o njihovim navikama, potrebama, mentalitetu, tu se nalazi presek populacije i svako se trudi da profitira. Niška pijaca je uvek bila vrlo živopisna, kao prvo populacija je vrlo šarenolika, a sam grad se nalazi na putu svih švercera, preprodavaca i lopova, dok se u okolnim selima svasta proizvodi i sve zavrsava na pijaci. Ove godine je ipak ponuda bila značajno siromašnija nego što sam ošekivao, a i bilo je mnogo manje i kupaca, zapravo gužve uopšte nije bilo, a prodavci odma kažu da su spremni da spuštaju cene, što baš i nije najbolji znak, mada se razlog za ovakvo stanje može i naći u tome što sam na pijaci bio malo kasno i kad nije pazarni dan.
 Na bazenu sam ovo godine bio prvi put i mogu vam reći da u gradu bez velike reke, jezera ili mora u sred leta na milion i dva stepena, kad asvalt počne da se topi i kad se beton usija, nije uopšte prijatno, tako da je bazen bio jedini spas. Za nekog ko živi bukvalno na samoj oblai Dunava (velika reka), bazen je nešto sasvim strano. Ima otvoreni i zatvoreni deo, sve je betonirano sem jednog malenoig travnatog dela na samom kraju gde se nalaze čak i 3-4 drveta koja daju jedini hlad i verovali ili ne pod koja gotovo niko neće, svi više vole da se peku na betonu. Još me je jedna stvar neprijatno iznenadila, potpuno sam zaboravio da plivam u stajaćoj vodi, nemojte se smejati... U Dunavu se snalazim ko riba i uživam da se kupam u njemu, zapravo u zadnjih mnogo godina samo u Dunavu plivam, ali ovo je nešto sasvim drugačije, ne samo da se drugačije talasa, nego mi se čini da je voda drugačijih fizičkih osobina, viskoznost, gustina, pa da vam pravo kažem mislim da čak nije ni isto mokra kao moj Dunav, a i još jedna stvar, u zatvorenmom delu, kao spasilac, radi prelepa devojka (toga na Štrandu nema i apelujem ovom prilokom na nadležne da se po tom pitanju odmah nešto učini), devojka izgleda kao kad bi uzeli najbolje od Karmen Elektre i Pamele Anderson, pa još lepše, tako da se i tu može tražiti razlog zašto sam se u početku davio, no vremenom sam se polako priviko i do kraja dana sam plivao kao Lenđer. E sad bazen nije samo da bi se ljudi rashladili, bazen ima i svoj socijalni karakter, tu ste da bi vi gledali i da bi vas videli i to je razlog zbog kog svi trpe usijani beton. Samu društvenu dinamiku nisam imao dovoljno vremena da proučim ali jednu stvar sam dobro proučio, bazen je potvrdio da u Nišu devojke i žene nemaju celulita, nisu bitne godine ni koliko dece ima, celulita prosto nema. Zapravo pojavile su se samo dve devojke sa celulitom u celom gradu za sve ovo vreme, no za prvu se ispostavilo da je gošća iz Makedonije, a druga je prošla glavnom ulicom po najvećoj vrućini tako da se predpostavlja da je u pitanju fatamorgana. Ipak jedna stvar je svuda izgleda ista, voda iscrpi i vrlo brzo se jako ogladni, te sam boravak na bazenu morao da skratim, sledeći put ću se bolje pripremiti.
Treće veče festicvala je bilo fenomenalno, samo dodali su još stolica. glavne zvezde su bili legendarni Beni Golson, pratio ga je austriski Kelag big band i  ovako nešto se ne moče komentarisati, ne vredi vam ni da gledate snimke na youtube, ovo je nešto što se doživljava, suština muzike i ima smisla samo da je osetite uživo, sve ostalo su senke. Sledeći su bili čuveni gitarista Stiv Heket, sa madjarski, fenomenalnim jazz sastavom Djabe, odlična svirka, na momente je malo vukla na blues-rock i pomerila lljude sa stolica. i Pred sam kraj nastupio je veliki Manu Dibango i Soul Makissa gang, e u tom moemntu su svi poustajali uz predivne ritmove više niko nije mogao da sedi, i tu se pokazala totalna nepraktičnos stolica o koje su se ljudi samo saplitali, prosto je neverovatno da čovek od blizu 80 godina ima onoliko energije, no to dokazije da su starost kao i umor, samo stvar lenjosti i ništa više. Inače ove godine smo dobili samo jednu kartu gde je u svakom ćošku pisao datum i svako veče vam pokidaju po jedan ćoškić sa osgovarajućim datumom, kao one "uši" što smo imali u sveskama, što su ušiteljice cepale, e na mojoj karti je ostalo još samo jedno takvo "uvo", što znači da je danas poslednje veče, sutra se ide kući.Verovatno neću stići baš odmah da otkucam poslednji deo, pošto me čim stignem čeka gletovanje, krečenje, hoblovanje, tako da vas molim za srpljenje i razumevanje, poslednja epiyoda i zaključak će definitivno stići, a do tad uživajte!!!

nisville 2010 dan drugi

Dnas ne moram da žurim, a i pripremio sam i malo podestnik sta bi sve trebalo da pomenem. Drugi dan da vam iskreno kažem baš i nije nešto, ceo dan smo proveli i gotovo besciljno pešačenje po gradu, zapravo tražili smo jagnjeće pečenje na milion i dva stepena usijanog betona i asfalta. Naravno ništa nismo našli, pa smo se zadovoljili kilom ćevapa, a ovaj uvod bi iskoristio da kažem nešto o hrani u Nišu. Zapravo meni kad kažete Niš, prva stvar na koju pomislim je hrana, bureci, pljeskavice, tulumbe, baklave... a druga stvar su lepe i zgodne devojke, treće nema. Prva stvar koju smo uradili kad smo stigli u je da smo otišli da jedemo rebarca u kajamaku, i da lje su fenomenalna, izvrsna, mmmmm, tanjir da omažeš i prste da poližeš samo mi se čini da su se porcije nekako smanjile ili se meni povećao apetit. Roštilj je i dalje, a to odgovorno tvrdim najbolji na svetu, a ponovo radi roštilj koji mi je pre dve godine preporučio drugar čak iz Amerike i imaju najveće gurmanske pljeskavice koje sam ja u životu video, debele su bar tri prsta i toliko ukusne da sam ja počeo da se pitam da oni ovde svoje svinje ne hrane najfinijom belgiskom čokoladom. Cene su malo više nego prošel godine, ali ono što me je najviše šokiralo je da nišlije više nisu fensi. bili smo u najfensi kafni u Nišu koja je prošle godine bila puna ljudi i svi su imali nove novcate patike, sad je bilo polu prazno niko nije bio fensi, a da ne pominjemo da sam samo ja bio u novim patikama. Inaše devojke u ovom delu sveta uopšte nemaju celulita na guzama, to sam ja i pre primetio, ali ove godine smo odlučili da fenomenu pristupimo sa naučne strane, naime ja bi taj fenomen obkasnio time što ovde svi jedu samo mesa i to u ogromnim količinama, a meso je zdravo, bez aditiva, nema pica parčeta, nema index sendviča, ima forneta, ali ih niko ne kupuje, tako da sad sprovodmo naučno istraživanje o vezi, zapravo o nedostatku celulita zbog pljeskavica, a o rezltatima ćete biti blagovremeno obavešteni. Sam festival je juče bio malko dosadan, ni blizu onako predivan i fenomenalan kao prvi dan, što je zapravo i bilo za očekivati zato što po mom mišljnju niko ne može da nadmaši veličinu i sjaj Solomona Barka, a imam i par zamerki za oganizatore. Kao prvo stolice, još prošle godine su se svi žalili zbog velikog broja stolica koje popunjavaju prostor, i ljudi sede, što dovodi do drastičnog smanjenja interakcije, druženja i energije, e ovo godine mesto da smanje broj stolica tri puta, organizatori su taj broj tri puta povećali i time izvršili harakiri, svi sede nema gde da se stoji, zapravo ima jedan mali deo daleko od bine, niko se ne druži ništa se ne dešava, iskreno sledeće godine ću prvo da pitam koliko ima redova stolica i ako uslovi ostanu isti ko sad moraće mnogo da se potrude da me ubede da opet dođem. Druga velika zamerka je zvuk, moram priznati ne može se reći da je loš, ali u 21. veku smo, pa trebao bi da bude savršen, ali izgleda da se ovde još koristi tehnologija oda pre desetak i više godina, što je za jedan ovakav festival nedopustivo! E sad što se muzike tiče početak je bio vrlo dosadan, pa ću ga preskočiti o koncentrisati se na onaj zanimljiv deo. Roy Hagrove, jedan od najvećih jazz muzičara današnjice je bio prvi koji je raspršio dosadu, istina i on je na pošetku pošeo malo da davi i izgleda toga i sam svestan, a koa veliki profesinalac polako je počeo da menaj repertoar i podiže raspoloženje publike, do krajja se spustio medju ljude prošao sa trubom kroy celu publiku, atmosfera je bila neverovatna, a ljudi konačno probuđeni. Tkvau transformaciju energije mogu da naprave samo vrhunski muzičari i veliki profesionalci, bilo je prosto neverovatno, zabavu je nastavio Georgie Fame, mene je lično hipnotisao svojim bluzom, a kada su svirali hedrixov red house, zamalo su me i rasplakali. Nakon toga nastupila je velika diva Zdenka Kovačiček, sa svojim repertoarom pesama Dženis Džoplin, žena fenomenalno peva i mislim da bi sve bilo idelano, da nije puno pričala, naime u pitanju je deo mjuzikla o Dženis, pa je zdenka izmedju pesama jako loše glumatala i pričala priše iz života Dženis Džoplin, što je seklo inače fenomenalnu svirku. uostalom moći ćete da je vidite u sredu, prvo veče beer festa, pa procenite sami. Poslednja je bila fenomenalna grupa kal, koju ja inače obožavam, podigli su na noge publiku i učinili da devojke zanjišu kukovim na neverovatan način, mislim da bi svaki dalji komentar bio suvišan. Sutra očekujte iyveštaj sa pijace i sa ničkog bzena (poseta je bila u naušne svrhe), kao i dogadjanja sa trećeg, možda najjačeg festivalskog dana.

nišville 2010 dan prvi

Kada sam počinjao sa ovim blogom mislio sam da ću prvo postaviti sve stare tekstove, a zatim pisati nove, no odšlo je do male promene plana, trudiću se da što voše pišem novih stvari, a u medjuvremenu ću dodavati u stare tekstove kako koji sredim.
Dogadaji koji će usledili odigrali su se u poslednja 24 časa.
Što se putovanja tiče ne bi da dužim, železnica srbije, vozovi koji kasne, prljavi kupei, nama sva sreča zapao prazan, bila samo neka simpaticna devojka i to bi bilo to. Ali zato kad smo stigli dočekalo nas vrlo znaimljivo izneneđenje. Ove godine prvi put odsedamo u hostelu i nećete verovat, kad smo stigli u hostelu je bilo samo nas dvojica i dve francuskinje (pogledati tekst pod nazivom istinita ljubavna prica, napisan ranije), učinilo mi se istorija se ponavalja, ali nije baš bilo tako. Francuskinje nisu baš bile druželjubive, ali su se zato u medjuvremenu pojavile jedna preslatka mala Poljakinja i jedna australijanka sa predivnim očima što je značajno promeničlo stvar. Čule su da se održava jayy festival i rekle kako bi htele da idu, a drug i ja smo se ponudili, kao pravi dženlmeni, da im pomognemo da se snađu i da ako oće mogu da idu sa nama. I da vam iskreno kažem devojke su super, posebno poljakinja, australijanka je malo povučenija, ali ova prva nije normalna i super smo se proveli. Naravno bilo je i ovih domaćih, lokalnih i čini mi se da su lepše nego ikad, ili to tako samo izgleda u svakom slučaju tamo negde pred ponoć ugledao sam par golih glatkih nogu, pala mi je klapna zakrvarile oči, udarila pena na usta i morao sam da iskoristim svo znanje zena i sposobnost samokontrole, ali sam ipak odoleo, kolikoću još moći ne znam :-). sam festival sinoc je bio predivan, prvi su nastupali Hazari sa Kornelijem Kovcačom i da vam iskreno kažem zvuše ne svetski ne go svemirski, fenomenalni, zapravo genijalni muzičari sa ogromnim znanjem i iskustvom, i nije što su naši ali stvarnosu odučevili sve prisutne i kaznili sve one što kasne. Posle njih je nastupila fenomenalna i totalno luda trubačica Saskia Laroo, koja je svojim fenomalnim fanki zvukom podigla publiku na noge, što je bila samo uvertira za najveću zvezdu festivala... Solomon Burke je zaista održao kraljevski koncert i dokazao još jednom da je kralj soula. toliko energiju, emocije i snagu ima samo prava velika zvezda. pevao je svoje, kao i velike hitove svojih kolega, ali na svoj jedinstven i predivan način. Svi koji su sinoć prisustvovali ovom koncertu su bilo duboko dirnuti, zaista je uspeo da dotakne duše svih nas, stvarno je kralj! Sledeći je bio Rambo koji je malo udavio, ali nije bio loš. I na kraju je nastupio fenomenalni gitarista Lance Lopez  dobitnik nagrade Jimi hendrix, i to sa pravom, zaista fenomenalan nastup fenomenalnog blues muzičara, prosto je hipnotisao preostalu publiko i višestruko nagradio njihovu strpljivost da ga čekaju da vrlo sitnoih sati. Vešeras je fenomenalno veše, ali o tome sutra, sad žuri, nadam se da ću sutra imati malo više vremena da pričam o hrani, atmosferi u gradu, ljudima... Uživajte!

Istinita ljubavna prica-ukratko

Priča koja sledi je istinita, neverovatna, ali istinita. Svi događaji su se zaista odigrali, sva imena su prava i svaka sličnost sa stvarnim ljudima je namerna.

Zapravo ne znam odakle da počnem, prosto nisam siguran šta je početak ove priče i da li ga uopšte ima, ili ju je prosto zapisala ruka koja piše sve, negde medju zvezde, takvu kakava je bez početka i bez kraja.

Moj prijatelj steva je čovek u četrdesetim, pre nekoliko godina se razveo od žene koju je obožavao, možda je baš tu na kraju jedne, jednako poučne, ali ni slučajni ovako lepe priče, početak ove koju želim da vam ispričam. Steva je nakon razvoda nastavio da živi najbolje što je umeo, prosto život ide dalje koliko god nam bilo teško. Nije kukao ni žalio se (previše) i snalazio se nekako, ali jednog jutra 15. avgusta 2008. sve se promenilo, Steva je dobio poziv sudbine i odgovorio na njega. Bio je petak, a dan ranije u četvrtak, počeo je Nišville jazz festival, na koji je Steva već dugo želeo da ode. Tog jutra je Steva ustao samo sa jednom mišlju u glavi, da ovaj Nišville ne sme da propusti, nešto ga je prosto teralo u Niš, strpao je par stvari u ruksak i mesto na posao zaputi se ka autobuskoj stanici, usput je jeavio kolegama kako je jako bolestan i kako ne može ni iz kreveta da ustane, a kmoli da radi. Seo je u prvi autobis za Niš, nazvao prijateljicu koja tamo živi i zamolio je da mu nabavi karte za festival i sredi neki smeštaj. Prijateljica je pozvala poznanika koji drži hostel i, iako je sve bilo puno, poznanik je rekao da bi možda mogao da sredi jedan ležaj u sobi u kojoj su se već nalazile dve francuskinje. Stevi to nije smetalo, samo mu je bilo bitno da se dočepa Nišvilla. Stigao je u Niš našao hostel, ušao u sobu i...
Vanesa je Francuskinja, prava, iz Pariza i godinama je želela da dođe u Srbiju, ne znam tačno zašto, ali je prosto nešto privlačilo,vuklo... ali nije imala sa kim. Niko od njenih prijatelja nije delio njen entuzijazam i zanimanje za našu kulturu. No mesec dana ranije čudnom igrom sudbine, upoznala je devojku koja je isto tako želela da vidi Srbiju, dogovorile su se, organizovale i tog 15. avgusta 2008. kad je Steva otvorio vrata sobe hostela u Nišu baš ona se nalazila tamo. Šta se u toj sobi tada desilo ja zaista ne znam, ali mislim da su oboje, kad su se ugledali, ostali bez daha, Steva je spustio voje stvari na pod krenuo ka njoj, zarlili su se i strasno počeli da se ljube... Stevu nisam video to veče, već sledeće i svedok sam svega što se posle događalo, bio je srećnije nego ikad pre i bio je sa uvek nasmejanom Vanesom, jednom od najpozitivnijih osoba koju sam ikad upoznao, bili su zajedno par dana u Nišu, ostali u kontaktu, Vanesa je došla u Novi Sad nekoliko meseci kasnije, zajedno smo i naredne godine otišli u Niš, Steva je novu godinu dočekao u Parizu, i koliko znam Vanesa je opet u Novom Sadu i za koji dan će zajedno za Pariz. Dve godine su zajedno, bez obzira na razdaljinu i mislim da se vole više nego ikad...


Sledite svoje instinkte, verujte u ljubav, ne dajte da vas svakodnevnica proguta, držite oči otvorene da vidite svet, a srce da vidite istinu i naravno idite na Nišville