Maj 2009.
Eto i to se desilo, zapravo da vam iskreno kažem mislim da se još dešava i da je možda malo rano da ovo pišem
Uf, ne znam da li ste primetili ali ovo uf mi u zadnje vreme postalo uzrečica, ali to nije ono "uf nosio sam kamenje ceo dan i nije mi do života", ovo je ono uf od lepog života, "uf bilo je toliko dobro ne znam ni kako da počnem". Znači, uf, bilo je toliko dobro, (opet), da ne znam kako da počnem. Za ovo sam se spremao dugo i ozbiljno, i mentalno, a i fizički, posebno u zadnjih mesec dana, teretana 5-6 puta nedeljno (iako sam govorio 6, evo sada priznajem malo sam preskakao), trčanje 3-4 puta nedeljno, gutao sam svašta zdravo i
ovog puta sve prirodno, naravno koliko prirodno moze biti u 21. veku i stvarno sam se doveo u izuzetnu formu. Ovako dobro nisam bio jako, jako dugo, mislim još od onih Stonsa u Atini '98., a sve da bi na koncertu bio savršeno koncentrisan, i sposoban da bez problema skačem deset (10) puta duže nego što koncert traje, ništa nije smelo da me omete u potpunom doživljaju svakog trenutka. I uspeo sam! Iako mi je generalna proba otkazana (Depeche Mode), uspeo sam da od sebe napravim, pa... mislim da bi se to najbolje opisalo sa I'm tnt, a dinamite! Taj dan sam sve uradio kako treba, na miru otišao ujutru da popijem kafu,uživao! Lepo jeo. Bilo je sunčano i toplo, pravo vreme. Pre nego što sam krenuo obukao majicu specijalno napravljenu za koncert, koju niko (sem naravno ljudi koji su učestvovali u njenoj izradi), nije smeo da vidi do momenta polaska na koncert, bio sam nervozan, priznajem, noć pre nisam spavao, zato što sam
radio, a to jutro nisam spavao jer nisam mogao, opet sam nervozan kad se setim, zapravo milsim da još uvek sve to proživljam, sve se to još nalazi u kratkotrjnoj (operativnoj) memoriji i nije još pohranjeno u dugotrajnu medju sećanja, još uvek je medju dogadja mi se! Nakon najkraćeg putovanja do Beograda u mom životu (mislim da nije trajalo ni pet minuta) i nagradnog panoramskog obilaska grada (koje je čini mi se trajalo duže od samog dolaska do Beograda), naime vozač je bio, pa recimo mlad i neiskusan i malo se zabunio, tako da smo dobili nagradnu vožnju, konačno smo stigli, gužva je bila ogromna, taktički smo se podelili, deo je stao u red za hranu, a deo u red za piće (ja lično sam bio u ovom drugom). Dok smo, opskrblejni, tražili gde da se namestimo i sačekamo vreme da udjemo, naišli smo na prodavca kačketa, a moj san je da imam crni kačket sa crvenim jezikom rollingstones-a, (promako mi je za dlaku) i crni kačket sa srebrno belim AC(munjica)DC, i pripremio sam i poneo pare za slučaj da nadjem isti, ovaj što smo našli nije bio srebrno beli, već crveni, ali je i
takav predivan, ja sam prvo razmišljao oću, neću, pa da se cenkam, a
zapravo sam mislio da ga uzmem posle koncerta, na šta je moj drugar
Radenko, inače jedan mnogo pametan čovek, rekao ma uzimaj! I naravno i ovog puta je bio u pravu. E sada tako opskrbeljni pićem (hranu smo već pojeli) i sa kačketima na glavi našli smo jedno vrlo prijatno mesto, odma pored stadiona, ali na nekom brdašcu, medju nekim zgradama ispod nekih borova, iako na samo par metara od gužve, delovalo je kao da smo kilometrima daleko u nekoj oazi mira i tišine. Baš mi je prijalo tamo, skroza sam se opustio, čak sam mogao i da zadremam, uz neobavezan razgovor uspeli smo malo da se oslobodimo tenzije. Ali zato čim smo sišli i krenuli ka ulazima, osetio sam (opet osećam) blago, i brzo, da ne kažem visokofrekventno, strujenje u stomaku. Dok smo tražili naš ulaz (koji je
bio na drugoj strani stadiona), prošli smo pored nečeg ne svakidašnjeg za Srbiju, red! Pravi pravcati red ogroman, vijugav ko zmija, ali red, ko Englezi kada stoje i čekaju da udju na Vimbldon, želeo bi da čestitima svim ljudima koji su čekali na ulazima W1 i W2 i da im se zahvalim jer su mi vratili nadu, i pokazali da u Srbiji još ima tragova civilizacije i civilizovanog sveta, svaka vam čast! naravno na našim ulazima je vladao uobičajen haos i konfuzija, što nama starim i iskusnim guračima nije predstavljalo nikakav problem čim smo našli priliku da se na frku provučemo odma smo to i učinili. Da vam iskreno kažem nismo ni probali da ulazimo u fan pit, nije nam to bila ni namera, mada možda smo trebali, nismo imali pojma koliki je, a najveći je fan pit od svih koje sam video, ali to sada nije ni bitno, nmamestili smo se super! sve se videlo i super čulo, sve dok, samo minut pre pocetka, ispred nas nije stao neki stranac, Bugar, Rumun ne znam ni sam, velik ko medved u crvenom bade mantilu, neverovatno, ali istinito! Ovde bi teo da napravim malu pauzu i da vam nešto kažem, pošto sam čuo razne priče i komentare, ne slušajte nikog! U sledecim redovima ću vam reći kako je zaista bilo, iskreno i bez umotavanja, ne slušajte priče stručnjaka i “profesionalaca” za zvuk i ton i njhova proseravanja, ni izveštaje isfoliranih “novinara” sa svojim pederskim frazam, ja sam jedan od vas, koji je bio spreman na sve, koji kada je dobro to najbolje proiživljava, a kada ne valja najviše se razočarava, i sad ću vam reći kako je bilo! Svi smo očekivali da vidimo taj najavljeni voz koji tutnji binom, ali je u pitanju čista prevara! početak je zanimljiv, ali samo toliko, ide neki crtani film, u kom na kraju voz izleće iz šina, a na to se nadovezuje, uz pirotehniku, maketa lokomotiva koja se kao probija direktno na binu i to je sve ništa posebno, i kada smo već kod toga odma da kažem da vrlo siromašan prateći program baš i nije bio nešto uigran, pirotehnika i dešavanja sa na bini su malo žurili u odnosu na ono što se prikazivalo na video bimu, tj video bim je kasnio, ali to se odnosi samo na sam kraj, a i to vam nije ni bitno kada se na bini nalazi ac/dc (sad sam se naježio). Koncert je počeo sa prvim hitom sa
novog albuma, Rock'n'Roll Train, svi su počeli da skaču, pevaju i snimaju svojim telefonima, što me je nerviralo, jer od onog debelog ispred jedva da sam išta mogao da vidim, a to malo što bi mogao da
vidim, nisam video jer su mi se oko glave motala 352 mobilna telefona, druge pesme se ne sećam šta je bila. Treća pesma je bila Back in black, tada počinje sve da se dešava, jedino sa čim bi mogao ovaj koncert da uporedim je veliki prasak, a Back in black je onaj trenutak, desetohiljaditi deo sekunde kada fizika sa sigurnošću može reći da zna šta se dešavalo, do back in black nisam bio baš sasvim svestan, a tada mi je kroz glavu prošlo "jebo te, ac/dc" osetio sam kako mi se nešto lomi u grudima, prosto sam cuo kraaaaack!!! I moj veliki prasak je počeo. Eksplodirao sam! Počeo sam da skačem i da se derem kao da sutra ne postoji, sva snaga koju sam skupio u tom momentu se oslobodila, debelog medveda sam odgurnuo zajedno sa još nekoliko fotografa, ne znam da li se mom drugu što je bio do mene dešavalo isto ili sam ga ja možda povukao ali sam video da
je i on počeo isto tako divlje da skače i da se dere, pratili su nas i neki klinci koji su bili oko nas, za tren oka prostor oko nas je bio prazan, imali smo mesta, sve smo videli! Ne znam gde su nestali svi oni sa telefonima ni šta se desilo sa onim medvedom iz inostranstva, nije ni bilo važno! Tu gde sam ja bio ljudi su se toliko derali da su nadjačavali pojčala i zvučnike ac/dc-a, baš kao, ne sutra, već kao da više ništa ne postoji, samo taj stadion i taj trenutak, a svaki sledeći smo stvarali sami. Negde na pola koncerta su bile dve malo sporije pesme, taman da se malo predahne i ko puši da na miru ispuši cigaru, ta je pauza malo usporila i prmirila publiku, mnogo su se ljudi potrošili, ali ac/dc daje tako mnogo energije da se to ne može opisati, oni su jači od svake moguće do sada izmišljene droge, oni su neverovatni! Angus Jang više liči na onog zeca iz reklame za durasel baterje, samo mesto na baterje ovaj je nakačen na ogromni nuklearni reaktor, njegov brat Malkom, iako u prvom momentu izgleda kao jedan fin i miran momak, zapravo je jedan demon čiji je jedini cilj da u sve unese haos, ali ne haos kao demonstracije i slično, već pravi haos, onaj bibliski, drevni iz kog je sve nastalo, prosto čovek ne zna da li stvara ili uništava, a Brajan Džonson se derao u onaj mikrofon i trčao ko da je klinac i da vam nešto kažem, stvarno je baš, baš cool lik, bubnjar je isto tako demonskog lika, ali ne donosi haos, ovaj je čista grmljavina, uragann, nezaustavljiva sila prirode, dok je basista, sedi "momak", naizgled pitom i miran, ali ispostavilo se divalj poput drevnog heroja nordiskih saga, nema reči kojima se može opisati šta stvaraju, svašta sam u životu video, ali toliku energiju iz samo pet ljudi nikad! Samo da smo bili na boljem stadionu malo akustičnijem i sa većim tribinama. Kada je krenuo tnt, na uvod, kada je cela publika počela da se dere, mislim da se orilo pola Beograda, jer sva je buka prešla preko malih tribina, davno zastarelog stadiona JNA, a buka je bila ogromna, odma mi je kroz glavu prošla slika iz Matriksa, kada Zajon slavi pripremajući se za napad mašina i ceo Zajon skače tako da se zemlja zatrese i mašine uplaše, e tako je ovo bilo, sve se treslo, a na highway to hell, zaista sam imao utisak da će se sam pakao otvoriti, ne gledam vesti, ali se izvinjavam u svoje ime, a nadam se da bi se mom izvinejnu pridružio i ostatak prisutne publike, kao i sama grupa, za sve eventualne potrese, cunamije i oluje koje smo eventualno izazvali, zaista nije nam to bila namera. Poseldnja pesma For Those About to Rock, sa sve standardnim topovima je definitivno istresla poslednji gram snage iz publike, skakali smo još samo ja i još možda tri momka, samo što su oni skakali 20 cm, a ja metar od zemlje. Sve se isplatilo, svaki pretrčani korak, podignuti kilogram, svo navijanje, sve što me je spremilo za ovaj neverovatan dogadjaj. Pošto smo bili mokri ko da su nas izvukli iz Dunava prvo smo ostali da se osušimo malo, pre nego što krenemo napolje, nakon 45 min. uspešnog sušenja pokušao sam da izvadim kartu koja se nalazila u zadnjem džepu farmerica, bila je skroz mokra ko da je vadim iz veš mašine i boja je počela da se skida, eto toliko je neverovatno bilo, a dva sata ovog koncerta su bila moja "prva tri minuta" nulti momenat u kom su nastali prostor i vreme. Ovo nije najbolji koncert na kom sam u životu bio, i dalje je koncert Stonsa iz Atine, ali je ovo najbolja grupa koju sam uživo do sada čuo, i samo da je bio bolji prostor... bez previše isfoliranih specijlanih efekata, bina velika, ali za 21. vek malo, pa recimo siromašna, bez pratećih vokala, muzičara, igrača, bez lasera i koje kakvih čuda, jer njima ništa od toga ni ne treba, oni su ac/dc, čista energija! A za mene je ovo početak, novo doba, trenutak 00. 00. 0000. stari krug samzatvorio, precrtao i poslednju stavku sa starog spiska, mnogo toga naučio, i sada znam da granice ne postoje
Нема коментара:
Постави коментар