Iron Maiden

 februar 2009.

E per nego počnem da vam pričam o koncertu Maidena moram da
napravim mali uvod, naime ja sam bio na njihovom koncertu i 2007. na
Beogradskom sajmu, samo sam tada bio jako bolestan, jedva sam stojao na
nogama, a tamo je gužva bila neverovatna, pustili su bar 5000 ljudi bez
karte u već pretrpanu halu, bilo je užasno, sve je odzvanjalo i koncert su
na brzinu završili, što je u tom momentu meni odgovaralo, jer sam bio na
ivici da se onesvestim, u svakom slučaju morao sam da ih vidim opet. Posle
onako lošeg iskustva imao sam zapravo još veću želju nego pre. Sada
naravno nikako nisam sebi dozvolio da se razbolim, pio sam oligovite, c
vitamine, minerale, proteine, omege, antioksidanse, metale, ne metale,
radioaktivne i teške elemente, ma pio sam sve, samo na budem u što boljoj
formi za koncert. Kosa mi se načisto rascvetala i mislim da sam sijao u
mraku, ali sam zato bio savršeno zdrav i apsolutno spreman. Na dan
koncerta sam radio prvu što znaši da sam ustao u pola pet ujutro, i nisam
uopšte spavao, san mi prosto nije ni bio potreban, zapravo jedva da sam
stigao da jedem, ali ništa mi tada nije bilo bitno sem Maidena. Na ulazu je
bila gužva ali se relativno brzo ulazilo, mada mislim da su opet nešto
zeznuli sa kartama, ali to je njihov problem. Unutra da budem iskren i
nije bila neka velika gužva, očekivao sam mnogo veću, mada Arena je veliki
prostor a bilo je pušteno relativno malo karata. Inače tribine su bile
skroz popunjene, kao i deo ispred bine. Prvo je kao predgrupa nastupila
Lorin Haris, devojka prilično dobro izgleda, ali što pišti, to nije
normalno, uši su me bolele od njenog jadnog malog piskutavog glasića koji
nikako nije za vrstu muzike kojom se ona bavi, sva sreća prošlo je. Nakon
toga usledilo je beskonačnih 30-ak minuta u iščekivanju onoga zbog čega
smo svi došli, tenzija je rasla, kada su se ugasila svetla vazduh je bio
gust i lepljiv poput želea, izgledalo je kao da će sve svaki čas da
eksplodira, i eksplodiralo je... Na bimovima su prvo prikazane scene
kako se grupa pakuje u avion i kreće na turneju kao i publika sa nekih od
ranijih koncerata, zatim je usledio Čerčilov govor dok su išli snimci
engleskih pilota iz drug svetskog rata kako brane Britaniju. Ne mogu vam
opisati osećaj, moj, a verovatno i svih ostalih, srce mi je udaralo milon
otkucaja u skundi, izmedju prstiju ja mislim da su mi išle varnice, a iz
očiju munje, krenuli su prvi taktovi, uz Aces High je počelo... Sve je
eksplodiralo! Šta sam radio i nrednih minut dva ne sećam se, mislim da sam
kao i svi ostali skakao i urlao, u mojoj glavi se sećam samo svetla i
muzike i buke i čak nisam siguran ni da li stojim ili letim. Kada sam malo
došao sebi opet sam osetio onaj neverovatni osećaj, koji doživim gotovo
uvek kada je koncert stvarno dobar, oni koji duže čitaju moje izveštaje
već znaju, da li od adrenalina ili od uzbudjenja, kada se naježite, kda se
kao struje počne penjati uz kičmu, pa niz ruke pa uz vrat do vrha temena,
mislim da mi je i kosa bila ko u nakostrešene mačke, dalje se sve pretvara
u, ne znam... bilo je zaista fantastično išle su samo stare pesem one zbog
kojih sam i zavoleo Maidena, da vam pravo kažem ovo je bila jedna od
najboljih set lista koju sam uopšte čuo, zapravo možda je samo Police imao
bolju i to samo zato što su imali više pesama(iako im koncert nije bio ni
blizu ovakav), ja sam se zaiste izgubo negde u vremenu (somwhere backi in
time, po istoimenom albumu, je bio naziv turneje) i prostoru, prosto ko da
sam lebdeo, neverovatan osećaj, pesme su se redjale jedna za druugom, svi
su znali sve reči od početka do kraja skakali, urlali, Maideni su svirali
stvarno dobro, iako se po njima videlo da su malo umorni ipak su davali
sve od sebe i to se osetilo. Pred kraj koncerta se binom prošetao i
džinovski Edi kiborg. Stvarno neverovatan koncert, ja sam se nadao da ce
vratiti dug iz 2007. kada su naglo završili, ali nisu, mada iz bez toga
bilo je fantastično, jedino da su ubacili možda jos 4-5 pesama, e tada bi
ja mislim odsvirali sve, samo bi onda koncert trajao preko dva i po sata,
ali i  ovako je bilo nevidjeno. Kada se završilo bio sam mokra skroz, a
adrenalin mi je tako skočio da sam bar još tri koncerta takva mogao da
skačem, samo da su teli da sviraju. Prosto o takvim stvarima je jako teško
pisati i pričati, to se jednostavno mora doživeti. U svako mslučaju
neverovatno mi je prijalo, samo da nisu nastavili odma sledeće jutro na
poslu da me ubijau, ali nisu uspeli! Jer mi, verovali ili ne, i dalje i
nakon dve nedelje kroz glavu poput flash back-a prodju scene sa koncerta,
to me za sada drži u životu, dok se stvari ne promene na bolje, mada
ovakve koncerte mislim da nikada neću zaboraviti!