Ko razume...

U prirodi su stvari jednostavne, ako ste žena i prešli

ste 25

prošli ste svoj maksimum, ako ste prešli 30-35 vreme vas je pregazilo. To je prosto tako, evolucija je ljudsku vrstu naparavila da tako funkcioniše. Žene brže sazrevaju kako bi što brže mogle da donose potomstvo, a zatim i brže stare kako bi se o tom potomstvu bolje brinule, ali zato duže žive, zapravo dugo ostaju stare jer su stare i dalje upotrebljive za negovanje potomstva (setite se svojih baka). Kod muškaraca je stvar malo drugačija, muškarci svoj maksimum dostižu negede oko 35. godine, nešto sporije sazrevaju i mnogo sporije stare. Zapravo većini muškaraca čak ni posle 50 nije prošao voz, bar ne sasvim. Muškarci su duže mladi, snažni i vitalni kako bi potomstvo štitili, ali zato gotovo da i nemaju starost. Kada izgube snagu, postaju neupotrbljivi, čist trošak, i brzo umiru kako nebi bili opterećenje za zajednicu. Tako nekako je to priroda uredila, to je biologija. Ali iznad biologije stoji hemija. Hemija vodi računa o tome kako će se procesi u telu odvijati, kako će se živeti, koliko će se živeti, koliko će se biti mlad… Postoji lakša hemija, to je onao hemija čije posledice pčiglednije vidomo, hemija koja zavisi od onoga što u sebe unosimo i na sebe stavljamo i postoji i ona složenija hemija koja zapravo upravlja ovom prvom i to je u stvari genetika. Prvu hemiju bi činilo ono što jedemo, pijemo, udišemo, razni dodaci ishrani, kozmetika i tome slične stvari, i može nam dati još koju godinu, možda i celu deceniju više. Sa genetikom je još uvek zeznuta stvar, ali kažu da bi genetika, odnosno petljanje sa genima moglo da iskoreni mnoge bolesti i nedeostatke i doda čak i nekoliko decenejia kvalitetnog života. U svakom slučaju hemija može da nam pruži samo produžetke i to, za sad, samo jedan. Iz gore pomenutih razloga žene preko 30 godina (često i ranije) su najveći potošači hemije, kod muškaraca potrba za hemijom dolazi mnogo kasnije i rezultati se sporije vide pa je zato oni baš i ne koriste u tolikoj meri. E sad ni to nije sve, iznad hemije stoji fizika. Sama fizika je zapravo vrlo fleksibilna i što se nje tiče, vi zapravo ne morate da starite uopšte, starenje je zapravo posledica biologije i hemije. Ako se fizika pita vi možete da postojite koliko i atomi koji vas čine. Ti atomi nisu baš večni, svi se oni raspadaju pre ili kasnije, ali atoma ima toliko mnogo da vi svaki raspadnuti atom u svakom momentu možete zameniti novim, a tih novih atoma ima bukvalno bezbroj. Recimo svaka prosečna deponija ima toliko atoma da ćete moći da napravite hiljadu i više novih sebe. Inače atomi se stalno prave novi, a sastoje se od protona, neutrona i elektrona, ove čestice slobodno možemo smatrati večnim (iako zapravo nisu, ali će ih možda i većina trjati malte ne koliko i univrezum), ali ako vam ni to nije dosta ovo vam mora biti. Protoni, neutroni i elektroni se sastoje od još manjih čestica, koje se opet sastoje od čiste energije, a energija je ne samo večna već i sveprisutna. Tako da što se tiče fizike, bar one teoriske, praktično ne samo da možemo da živimo večno već možemo biti i večno mladi, zapravo možete naterati atome u svoje mišiće i kosti tako da budete sportski super star, još bolje možete reorganizovati svoje atome u orla (ako baš nemate sto kila) i poelteti, samo ne snmete da kršite principe termodinamike. Ali kod fizike ima jedan problem, zapravo dva. Prvo fiziku skoro niko (možda čak i niko) ne razume u potpunosti i drugo, fizika može da objasni mnogo toga, ali još uvek ne sve. I tu ulaziumo u oblast meta fizike, vrlo klizavo tlo, koja se bavi pretpostavkama, špekulacijama, pojmovima do kojih fizika još nije došla kao što su misao i duh i teorijama da ako duh to zahteva , misao stvarno može da pokrene atome da dođu na pravo mesto i učine čudo, naravno ako se ne krše principi termodinamike, čak ni metafizika se ne usudjuje da im se suprotstavlja. Dakle ono što sigurno imamo je nekoliko desetina godina koje nam daje biologija, eventualno jedan produžetak na hemiju i da se nadamo genetici, ali možemo da probamo da razumemo fiziku i ono iza nje, duh koji će da pokrene misao koja će da pokrene atome da dođu baš tamo gde mi želimo i naprave čudo. Duh, misao, fizika, pa hemija, biologiji ostaje samo da se povinuje, zvuči sjajno i nije nemoguće (ne protivi se zakonima termodinamike), ali… U životu sam imao sreću da upoznam mnogo pametnih devojaka (za ovo razmatranje su muškarci nepodobni zbog svog dužeg biološkog roka upotrebe, a i devojke ovo više pogađa), većina manje ili više koristi blagodeti hemije i iskoristiće prvi produžetak, ali ima ih nekoliko, a to nekoliko je vrlo malo, koje su shvatile nešto što druge nisu, i koje bi mogle da odu dalje i od drugog produžetka. Nisu one ni pametnije niti imaju više duha, samo mi se čini da svoju pamet i svoj duh bolje koriste, bolje razmeju. Nemaju puno toga zajedničkog, ali su sve srećne, zadovoljne sobom i svojim životom, uvek i kakav god bio. Nekako mi se čini da je zapravo stavr u tome da prokljuvimo na vreme šta zaista hoćemo, da spoznamo taj duh (ako uopšte postoji) i da ga stalno koristimo, da proživljamao večnost u svakoj sekundi i da ne dozvolimo da nas drugi uče šta je to sreća i kako da živimo. Ali, šta ja znam…