Ovo nisu Gansi, ovo čak nisu ni blizu Gansi! Zapravo ovo nije samo jedna priča, ovo je više priča i ovaj izveštaj bi trebao da izgleda kao oni filmovi od više naizgled ne povezanih priča, ali se na kraju od jednom ispostavi da je sve povezano i svi akteri se nadjui na istoj zabavi, u ovom slučaju ta zabava je sahrana.
Ljudi koji su se pojavili na bini čak ne mogu da se nazovu grupom ili bendom, nije bilo nikakve združenosti, povezanosti, nikakvog zajedništva, ništa što bi jednu grupu činilo grupom. Na bini se nalazio Axel Rose, sa profesinalnim muzičarima koji svaki odrađuje svoj posao, za svoju platu, dobro svira i loše glumata, ne bi li to ličilo na one, prave, Ganse, a glumatanje je bilo toliko neukusno da je postajalo strašno, jedan od gitarista zadužen da glumi Sleša se pojavio sa kapom koja strašno podseća na Slešove cilindre, ali to nije sve, čak su i gitare koje je svirao poput slešovih, sve! Svi oni su bili tu da obave svoj posao, udovolje Ekslovim željama i hirovima jer samo on ima prava na ime grupe, i da čine da se mašina za pravljenje novca pokreće. Ne mogu da kažem da oni nisu dobri muzičari, dobri su, čak jako dobro, ali za koncert je potrebno nešto više, da bi grupa bila grupa, potrebno je nešto više, potrebna je povezanost, energija, fluid... koji ovde ne postoji. Axel ne izgleda loše, pre nekako čudno, bizarno. Lice kao da mu je plastificirano i ima oči ludaka, kao da nisu njegove već nekog negativca iz crtanih filmova, ali zato stvarno peva, možda mu je glas i popustio malo zbog godina, ali je i dalje mnogo moćan. Što se same svirke tiče, mnogo su davili, bilo je mnogo sporih i mnogo novih stvari sa poslednjeg albuma i svaki čas su imali neke intermeco pauze kada bi neki od muzičara izvodio solaže na temu poznatih kompozicija. Prilikom jedne od takvih pauza svirali su Wall od Flojda i to uživo jako dobro zvuči, onaj uvodni instrumental je počeo da se spušta kroz publiku kao talas, a ja sam imao utisak da se odvajam od zemlje, Eksl je seo za klavir i počeo da svira i nekako poluglasno da peva, delovalo je skroz sponatano, da li je i bilo ne znam, ali u svkom slučaju bilo je fenomenalno, najbolji deo koncerta! Da mi je neko rekao da će mi na koncertu Gansa najjači utisak ostaviti tuđa pesma, ne bi verovao. Što se njihovih pesama tiče, to jesu bile te pesme koje obožavam veći deo svog života, ali im je nešto falilo. Na Welcome to the jungle, naježio sam se na prvi rif, zenice su mi se raširile i pomislio sam to je to, vreme i prostor koji su nastali na ac/dc sad će da nestanu, to je kraj, smak sveta, udari će gromovi i zemmlja će da se otvori, bio sam sprman da eksplodiram i sam se spuprotstavim udruženim armijama pakla i raja, ali ništa... ništa divlje, nema onog divljeg vriska, nema one grmljavine, čak sam prestao i da skačem. Tad sam shvatio, moraću da iskoristim sve svoje iluzije ne bi li mi se makar učinilo da sam stvarno na Gansima. I jedna po jedna, do kraja koncerta sve su se iluzije razbile. Shvatio sam da više nisam mali dečak kom možete dati Mornara Popaja i reći da je to Korto Malteze, sad sam veliki dečak koji zna šta hoće i koji voli da skače! A da vam ne pričam da bi na You could be mine i terminator seo smoren, više je ličili na neku bluz obradu. Na Nighttrain je još bilo koliko toliko dobro, možda malo previše mirno, Sweet child of mine sad verovatno žešće zvuči u izvođenju Šeril krou. Inače atmosfera na koncertu nije bila baš kako treba. Pre početka koncertanije uopšte nije bilo pijanih, drogiranih, niko se nije teturao, pod je bio čist ko u nekoj zapadno evropskoj zdravstevenoj ustanovi, ni opušaka nije bilo, a mesto prolivenog piva u vazduhu se osećalo hiljadu parfema. Za vreme konceerta nisu letele čaše sa pivom i malo ko je skako mada iskreno i nije bilo za skakanje. Kad se kocert završio nisam bio umoran mokar, znojav, prljav, ispolivan, smrdljiv, iščepan, nisu me bolele noge i nije mi zujalo u ušima i bubnjalo u glavi, ništa! Ovo je bio koncert za devojčice, da vrište. Inače na koncert sam otišao tako što sam bacio novčić, imam jedan da/ne novčić koji nikad ne greši, pošto nisam mogao da odlučim da li da idem ili ne, bacio sam novčić i novčić rekao da. Koncert u suštini nije bio loš, ali nije bio ni dobar, Pepersi su i dalje najgori. Ipak ovo je bilo fenomenalno osvešćujuće iskustvo. Grupa koju sam jako voleo i koja je nekad bila najbolja grupa na svetu više ne postoji i nikad neće postojati, a iza njenog imena se sad nalazi mašina za pravlejnje para. Eksl jedini ima pravo na ime i to su iskoristili neki ljudi, kao i njegov super ego i odlučili da naprave jedan krug oko planete i otmu novce. Svima, pa i njima je jasno da ovakvi Gansi, ne mogu napraviti drugi krug. Posle ovoga slavno ime nekad najaboljeg benda na planeti postaće izlizano i predmet sprdnje ozbiljnih ljudi, a Eksl i njegovi plaćenici (mislimda bi ovo trebalo da bude novo ime grupe Axel and Mercenaries) će biti atrakcija samo u zemljama 3. sveta i u zemljama kao mi gde su ljudi propustili velike stvari kada im je je bilo vreme pa sad, željni svega, oduševljavaju se recikliranim proizvodima. Na žalost ovaj proizvod će trebati mnogo više od plastične operacije da bi napravio još jedan krug, treba će mu reinkarnacija. Od Guns`n` roses ostala je još samo jedna loše balzamovana ruža. Devojčice su dočekale svog, kakvog takvog, Eksla da vrište, a nama dečacima ostaje da sačekamo Velevet Revolver i da se nadamo da ćemo tad da skačemo.
A da, na kraju, uhvatio sam trzalicu.
Нема коментара:
Постави коментар