Nišvil 2010 dan treći

 Treći dan svakog četvorodnevnog festivala je u glavnom najkritičniji, ili najbolji ili najgori, ili ste se spržili prethodna dva dana i sad nemate više snage ili ste se taman zagrejali i sad ste u najboljem raspoloženju. Nakon prilično slabog drugog dana ovaj treći je je delovao više kao prvi, zapravo kao aj malo smo zeznuli stvar idemo iz početka, što se festivala tiče, inače sam ga iskoristio za obilazak dva vrlo važna mesta za jedan grad, pijacu i bazen. Pijacu obilazim redovno,svake godine. Zapravo ja sam čovek koji voli pijace, mislim da neki grad i ljude u tom gradu zaista upoznate tek kad dodjete na pijacu, pijaca govori o stanju u kom se ljudi nalaze, o njihovim navikama, potrebama, mentalitetu, tu se nalazi presek populacije i svako se trudi da profitira. Niška pijaca je uvek bila vrlo živopisna, kao prvo populacija je vrlo šarenolika, a sam grad se nalazi na putu svih švercera, preprodavaca i lopova, dok se u okolnim selima svasta proizvodi i sve zavrsava na pijaci. Ove godine je ipak ponuda bila značajno siromašnija nego što sam ošekivao, a i bilo je mnogo manje i kupaca, zapravo gužve uopšte nije bilo, a prodavci odma kažu da su spremni da spuštaju cene, što baš i nije najbolji znak, mada se razlog za ovakvo stanje može i naći u tome što sam na pijaci bio malo kasno i kad nije pazarni dan.
 Na bazenu sam ovo godine bio prvi put i mogu vam reći da u gradu bez velike reke, jezera ili mora u sred leta na milion i dva stepena, kad asvalt počne da se topi i kad se beton usija, nije uopšte prijatno, tako da je bazen bio jedini spas. Za nekog ko živi bukvalno na samoj oblai Dunava (velika reka), bazen je nešto sasvim strano. Ima otvoreni i zatvoreni deo, sve je betonirano sem jednog malenoig travnatog dela na samom kraju gde se nalaze čak i 3-4 drveta koja daju jedini hlad i verovali ili ne pod koja gotovo niko neće, svi više vole da se peku na betonu. Još me je jedna stvar neprijatno iznenadila, potpuno sam zaboravio da plivam u stajaćoj vodi, nemojte se smejati... U Dunavu se snalazim ko riba i uživam da se kupam u njemu, zapravo u zadnjih mnogo godina samo u Dunavu plivam, ali ovo je nešto sasvim drugačije, ne samo da se drugačije talasa, nego mi se čini da je voda drugačijih fizičkih osobina, viskoznost, gustina, pa da vam pravo kažem mislim da čak nije ni isto mokra kao moj Dunav, a i još jedna stvar, u zatvorenmom delu, kao spasilac, radi prelepa devojka (toga na Štrandu nema i apelujem ovom prilokom na nadležne da se po tom pitanju odmah nešto učini), devojka izgleda kao kad bi uzeli najbolje od Karmen Elektre i Pamele Anderson, pa još lepše, tako da se i tu može tražiti razlog zašto sam se u početku davio, no vremenom sam se polako priviko i do kraja dana sam plivao kao Lenđer. E sad bazen nije samo da bi se ljudi rashladili, bazen ima i svoj socijalni karakter, tu ste da bi vi gledali i da bi vas videli i to je razlog zbog kog svi trpe usijani beton. Samu društvenu dinamiku nisam imao dovoljno vremena da proučim ali jednu stvar sam dobro proučio, bazen je potvrdio da u Nišu devojke i žene nemaju celulita, nisu bitne godine ni koliko dece ima, celulita prosto nema. Zapravo pojavile su se samo dve devojke sa celulitom u celom gradu za sve ovo vreme, no za prvu se ispostavilo da je gošća iz Makedonije, a druga je prošla glavnom ulicom po najvećoj vrućini tako da se predpostavlja da je u pitanju fatamorgana. Ipak jedna stvar je svuda izgleda ista, voda iscrpi i vrlo brzo se jako ogladni, te sam boravak na bazenu morao da skratim, sledeći put ću se bolje pripremiti.
Treće veče festicvala je bilo fenomenalno, samo dodali su još stolica. glavne zvezde su bili legendarni Beni Golson, pratio ga je austriski Kelag big band i  ovako nešto se ne moče komentarisati, ne vredi vam ni da gledate snimke na youtube, ovo je nešto što se doživljava, suština muzike i ima smisla samo da je osetite uživo, sve ostalo su senke. Sledeći su bili čuveni gitarista Stiv Heket, sa madjarski, fenomenalnim jazz sastavom Djabe, odlična svirka, na momente je malo vukla na blues-rock i pomerila lljude sa stolica. i Pred sam kraj nastupio je veliki Manu Dibango i Soul Makissa gang, e u tom moemntu su svi poustajali uz predivne ritmove više niko nije mogao da sedi, i tu se pokazala totalna nepraktičnos stolica o koje su se ljudi samo saplitali, prosto je neverovatno da čovek od blizu 80 godina ima onoliko energije, no to dokazije da su starost kao i umor, samo stvar lenjosti i ništa više. Inače ove godine smo dobili samo jednu kartu gde je u svakom ćošku pisao datum i svako veče vam pokidaju po jedan ćoškić sa osgovarajućim datumom, kao one "uši" što smo imali u sveskama, što su ušiteljice cepale, e na mojoj karti je ostalo još samo jedno takvo "uvo", što znači da je danas poslednje veče, sutra se ide kući.Verovatno neću stići baš odmah da otkucam poslednji deo, pošto me čim stignem čeka gletovanje, krečenje, hoblovanje, tako da vas molim za srpljenje i razumevanje, poslednja epiyoda i zaključak će definitivno stići, a do tad uživajte!!!