Pripitomljavanje

Monasi se odriču zemaljske ljubavi i zavetuju na celibat i siromaštvo zato što svoj život posvećuju apsolutnoj ljubavi. Odričući se ljubavi prema jednom biću, grupi, stvari, ne odriču se ljubavi već želje za posedovanjem, njihov duh tako ostaje slobodan i spreman da apsolutno voli.
Mi smo naučeni drugačije, nama je potrebno da budemo deo nečega, da imamo nešto, nekog. Nama je potrebnp da prisvajamo. U stanju smo da volimo drvo, da baš to jedno, posebno drvo na koje smo se kao mali penjali ili spod kog smo se prvi put ljubili i mi ćemo se sušiti zajdeno sa njim i plakati ako ga odseku, ali nas je pri tome ni najmanje neće dotaći ako negde nestane cela šuma. Mi volimo svoje, volimo svoje prijatelje, stavri roditelje, kuće, ljubimce, devojke, momke, žene, decu, ljubavnice... Mi ne volimo nikog! Mi želimo da imamo, da posedujemo i plašimo se da to što imamo ne izgubimo. Mi ne vilomo, mi se plašimo, živimo u strahu, svi! Nemojte misliti: „Da jeste drugi su takvi, ali ne i ja, ja brinem i za plave kitove i pande i jako me boli kad seku kišnu šumu, a evo i mi se baš volimo jako i iskreno“. E pa ne volite se! Držite se jedno drugo ko dva usrana goluba plašeći se da ono drugo ne odleti, istovremeno tražeći da vam još neko sa strane kaže kako ste vi divno, plemenito i poželjno biće. Vi ne volite i vi ste vampir i lažete sebe da ste divni. I ja lažem sebe, svake sekunde, čak i kad spavam, u snu. Dokle god niste u stanju da sa osmehom primite i ispratite svakog, ali ne sa osmehom koji krivi vaše lice u kez prikrivajući strah i patnju, već s’osmehom koji sija iz očiju... sve dok vam ne bude sve jedno da li dobijate ili dajete vi ne volite, vi ne uživate, vi zapravo nemate ništa, vi ste osoba koja u svoj život gomila samo strahovr i patnju. Vi ste kao čovek koji ima ferari i drži ga u garaži  da se ne ogrebe. Da ga ne ukradu, da se ne uprlja... To nije život, to nije ljubav. Sve što imate  imaćete zapravo tek kad prestane da vam bude bitno da li imate ili nemate. Tada ćete u tom nečem, nekom zaista početi da uživate ili ćete svatiti da vam je to zapravo nepotrebno i pustiti da ode, osloboditi ga. Pripitomiti ne znači prisvojiti, kada nekog pripitomite ne trebaju vam ograde, kavezi, lanci... Kada nekog pripitomite vi uživate i njgovoj slobodi koja je tu opsobu i dovela da bude uz vas, ali uživate i kad ode, zato što zapravo neko koga ste pripitomili ne odlazi. Odleze samo oni koje ste vezali, zarobili. I kada vi nekog zarobite, zarobljavate i sebe, a kad nekog pripitomite i taj neko pripitomljava vas i oboje ste slobodni da budete ono što jeste i uživate u onome što ono drugo zapravo jeste. Koliko sam samo u životu grešio pokušavajući nekoga da zarobim, prisvojim i naravno na kraju patio, kada bismo naučili da volimo kao monasi, čisto i bez želje za prisvajanjem, posedovanjem, svi bi bili srećni.