...

Kada je krenula finansijska kriza Daf iz Gansa je počeo da piše za Plejboj kolumnu u kojoj je davao finansijske savete. U svom prvom tekstu objašnjava de se nakon raspada grupe skinuo sa droge i alkohola i odlučio da sa 30 godina i već prilično bogat upiše neki mendžment ili ekonomiju, nešto tako, na UCLA, zato što nije mogao da razume račune i knjige koje je grupa imala, jedino što mu je bilo jasno je da su ih drali zbog njihovog neznanja. Naravno on je svoje studije uspešno i završio i postao jedan od najvećih stručnjaka u muzičkom poslovnom svetu. Jedna rečenica me je posebno oduševila, zvučala je otprilike ovako: “ Jedan dan sam se probudio, imao sam trideset godina i konačno sam bio trezan...“. Ta me je rečenica podsetila na jednu noć od pre par godina kada sam gledajući film o Dorsima shvatio od čega su umrli Hendriks, Dženis Džoplin, Morison i ekipa, nisu oni umrli od droge i alkohola, već od trežnjenja!
U tom momentu sam konačno bio u kući u svom krevetu, nakon nekoliko dana razvrata. U mojoj krvi su se u tada nalazili verovatno svi otrovi neba i zemlje i jako sam dobro znao šta me čeka... Trežnjenje! Bolni proces, kada demon odlazi, koji mi je već bio dobro poznat. Užasan osećaj koji ne želim više nikad da doživim. Imate utisak da su vam na grudima Himalaji i da se pluća neće nikad raširiti da udahnu, a svaki otkucaj srca bi bio užasni, bolni grč, kao da vas probada hiljade mačeva... Što je najgore, nadao sam se da ni neću više udahnuti, a da je svaki otkucaj srca poslednji... Ali pluća bi se uz neverovatan bol širila i opet grč i nada da je tu kraj, ali ne, opet bol, opet udah, opet grč... I tako satima, molite Boga, Djavola, Smrt samu, da vas uzmu, dok se vaš demon smeje sa uživanjem jer zna da vas niko ne čuje, da on pobeđuje i da će uvek pobediti jer ćete vi opet doći po još.
Taj demon je porok, a porok može biti bilo šta, droga, kocka, alkohol, ali i loš posao, pogrešan partner, ljubav koja vas ne pušta, bilo šta! Porok je sve ono što vam priđe lepo i slatkorečivo, ubedi vas da je baš on ono što vam treba, da vam on daje sreću, lepotu, radost... ali onda vas obuzme, uvuče vam se pod kožu, počne da vas kontroliše, da vas muči, da ubija vašu volju, vašu svest, ubija vas, i neće da vas pusti. Pravi demon, materjalani opipljiv koji vlada vama, vašom svešću, sisa vašu energiju ostavljajući taman toliko da preživite, jer mu trebate živi, ali jako, jako slabi. Neki poroka nikad ne budu svesni, ne žele da ga priznaju, da ga vide, to je deo njegove demonske obmane, a takvima nema spasa. Njima ni ne treba pomagati, jer bi to bilo uludo trošenje energije, a samo bi sebe bespotrebno izložili demonskom zlu. Bolje bežite jer čoveku koji ne želi da mu se pomogne, ne možete pomoći i kraj! Drugi prepoznaju svoj porok, saznaju demonu ime, a kažu da kad demonu izgovorite ime on nestane. U ovom slučaju nije tako. Kod poroka je malo drugačije, u ovom slučaju tu borba tek počinje, velika borba, konačno otrežnjenje. Ovo je borba na život i smrt. Neki ne izdrže trežnjenje, njima je porok uzeo previše snage, previše volje i oni svoje oslobađanje pronalaze u smrti. Drugi opet imaju više snage, prođu kroz pakao, ali prođu i na kraju uspeju da vide svetlo. Kao davljenik koji u poslednjem trenutku uspe da udahne vazduh, ceni taj udah više nego bilo koji drugi, tako niko ne može da ceni zrake Sunca kao onaj ko je živeo u mraku. Ali ono što je najteže je prepoznati svoj porok, saznati ime demona, priznati svoju zavisnost, a zavisni možete biti od bilo čega, od alkohola, droge, cigara, preko kompjutera i mobilnog telefona, do „ljubavi“ i pogrešne osobe, čak i od kućnog ljubimca. Ako vas nešto guši, otkrijte šta je to, priznajte svoju zavisnos, otkrijte svoj porok, saznajte demonu ime i otreznite se! Znajte da je sunce tu i kad ga ne vidimo od oblaka 

Godine

Godine. Nešto što mnogi ljudi ne razumeju, je da godine nemaju veze sa vremenom. Ono što mi posmatramo kao godinu je nešto što je uvedeno jako davno kako bi čovek mogao nešto negde da strpa, kvalifikuje, ograniči jer mu um nije sposoban da barata apstraktnim, a vreme je vrlo apstraktno. Ono što mi smatramo godinom je period obilaska Zemlje oko Sunca, traje nešto (i to nešto uopšte nije malo) više od 365 dana, a dan je period za koji se Zemlja obrne oko svoje ose, eto čak ni  te dve osnovne jedinice pomoću kojih  mi merimo prolaznost nisu uskladjene, jer da jesu i da je takav sistem zaista dobar godina bi imala tačan i ceo broj dana. Tako da priča o uskladjenosti sa prirodom i slične gluposti vezane za opšta poimanja vremena padaju u vodu. Način na koji ljudi računaju vreme uveden je iz praktičnih razloga, da bi se većina uvela u sitem, koji nije prirodan, ali odgovara vladarima koji na taj način pojačavaju svoju kontrolu. Sistem je sledeći, rodiš se usmere te u kom pravcu ćeš da razvijaš svoje veštine (zavisi od trenutnih potreba društva), razviješ veštine, doprinosiš društvu i stvaraš porodicu, kad deca odrastu, a ti više ne možeš da doprinosiš umreš, vrlo prosto… Ali nije i tačno, oni koji su to uvelei su znali da je sistem veštački i na njega se nisu obazirali i u životu uživali mnogo duže nego ostali. Ono što mi danas znamo o vremenu je jako nejasno, zapravo poslednja stvar koju sa sigurnošću znamo je da su prostor i vreme neraskidivo vezani u jednu celinu koju najčešće nazivamo prostor-vremenski kontinum, kako se zapravo vreme menja i teče, čak i koliko dimenzija ima je još uvek manje ili više stvar teorija i hipoteza, ali definitivno potvrdjuje da opšte prihvaćeni koncept nije tačan. Ono kako mi doživljavamo vreme je nešto sasvim drugačije,većina ga doživljava onako kako ih nauče, neko doživljava kako on hoće, ali jedno je sigurno svi vreme vezuju za trenutke koje su proživeli. Trenuci čine da starimo, ali nas trenuci i čine mladjima. Za nekoga postoje trenuci kada završi školu i odluči da postane stariji i ozboljniji, osnuje porodicu i počne da radi i tada opet malo ostari, pa mu deca odrastu, a njemu dosta posla i ode u penziju i tada je već jako star. Sa druge strane pored njega stoji neko ko odluči da radi nešto što ga ne zamara u čemu uživa, pa nikad ni ne ode u penziju, nešto gde stalno uči nešto novo pa kao da školu nikad nije ni završio, kada mi deca odrastu i žena postane matora (pa makar i manekenka, matoro je matoro) mesto da postane deda on nadje novu mladu ženu (klinku bre i to opet manekenku!) sa kojom dobije novu malu decu pa se podmladi itd… U svakom slučaju svako ima svoje trenutke i svoje vreme koje sam bira. A starenje, starenje nije propadanje i nestajanje kao posledica golmilanja nekih tamo bezveznih godina, već sakupljanje trenutaka, od nekih izgledamo bolje, od nekih gore, neki donose bore, neki nas ostave ravnodušnim. Ni bore nisu sve iste, neke bore dobijamo kad se smejemo, kad smo srećni, te bore su od onih trenutaka koji nas podmladjuju i čine nas lepšim. One druge, koje dobijate kda niste srećni, te bore ne valaju, nemaju veze sa godinama i namlađe lice učiniće ružnim. Morate naći svoje vreme, u njemu živeti, biti srećni i ne dozvoliti da vas bilo ko ili bilo šta izbaci…

Ko razume...

U prirodi su stvari jednostavne, ako ste žena i prešli

ste 25

prošli ste svoj maksimum, ako ste prešli 30-35 vreme vas je pregazilo. To je prosto tako, evolucija je ljudsku vrstu naparavila da tako funkcioniše. Žene brže sazrevaju kako bi što brže mogle da donose potomstvo, a zatim i brže stare kako bi se o tom potomstvu bolje brinule, ali zato duže žive, zapravo dugo ostaju stare jer su stare i dalje upotrebljive za negovanje potomstva (setite se svojih baka). Kod muškaraca je stvar malo drugačija, muškarci svoj maksimum dostižu negede oko 35. godine, nešto sporije sazrevaju i mnogo sporije stare. Zapravo većini muškaraca čak ni posle 50 nije prošao voz, bar ne sasvim. Muškarci su duže mladi, snažni i vitalni kako bi potomstvo štitili, ali zato gotovo da i nemaju starost. Kada izgube snagu, postaju neupotrbljivi, čist trošak, i brzo umiru kako nebi bili opterećenje za zajednicu. Tako nekako je to priroda uredila, to je biologija. Ali iznad biologije stoji hemija. Hemija vodi računa o tome kako će se procesi u telu odvijati, kako će se živeti, koliko će se živeti, koliko će se biti mlad… Postoji lakša hemija, to je onao hemija čije posledice pčiglednije vidomo, hemija koja zavisi od onoga što u sebe unosimo i na sebe stavljamo i postoji i ona složenija hemija koja zapravo upravlja ovom prvom i to je u stvari genetika. Prvu hemiju bi činilo ono što jedemo, pijemo, udišemo, razni dodaci ishrani, kozmetika i tome slične stvari, i može nam dati još koju godinu, možda i celu deceniju više. Sa genetikom je još uvek zeznuta stvar, ali kažu da bi genetika, odnosno petljanje sa genima moglo da iskoreni mnoge bolesti i nedeostatke i doda čak i nekoliko decenejia kvalitetnog života. U svakom slučaju hemija može da nam pruži samo produžetke i to, za sad, samo jedan. Iz gore pomenutih razloga žene preko 30 godina (često i ranije) su najveći potošači hemije, kod muškaraca potrba za hemijom dolazi mnogo kasnije i rezultati se sporije vide pa je zato oni baš i ne koriste u tolikoj meri. E sad ni to nije sve, iznad hemije stoji fizika. Sama fizika je zapravo vrlo fleksibilna i što se nje tiče, vi zapravo ne morate da starite uopšte, starenje je zapravo posledica biologije i hemije. Ako se fizika pita vi možete da postojite koliko i atomi koji vas čine. Ti atomi nisu baš večni, svi se oni raspadaju pre ili kasnije, ali atoma ima toliko mnogo da vi svaki raspadnuti atom u svakom momentu možete zameniti novim, a tih novih atoma ima bukvalno bezbroj. Recimo svaka prosečna deponija ima toliko atoma da ćete moći da napravite hiljadu i više novih sebe. Inače atomi se stalno prave novi, a sastoje se od protona, neutrona i elektrona, ove čestice slobodno možemo smatrati večnim (iako zapravo nisu, ali će ih možda i većina trjati malte ne koliko i univrezum), ali ako vam ni to nije dosta ovo vam mora biti. Protoni, neutroni i elektroni se sastoje od još manjih čestica, koje se opet sastoje od čiste energije, a energija je ne samo večna već i sveprisutna. Tako da što se tiče fizike, bar one teoriske, praktično ne samo da možemo da živimo večno već možemo biti i večno mladi, zapravo možete naterati atome u svoje mišiće i kosti tako da budete sportski super star, još bolje možete reorganizovati svoje atome u orla (ako baš nemate sto kila) i poelteti, samo ne snmete da kršite principe termodinamike. Ali kod fizike ima jedan problem, zapravo dva. Prvo fiziku skoro niko (možda čak i niko) ne razume u potpunosti i drugo, fizika može da objasni mnogo toga, ali još uvek ne sve. I tu ulaziumo u oblast meta fizike, vrlo klizavo tlo, koja se bavi pretpostavkama, špekulacijama, pojmovima do kojih fizika još nije došla kao što su misao i duh i teorijama da ako duh to zahteva , misao stvarno može da pokrene atome da dođu na pravo mesto i učine čudo, naravno ako se ne krše principi termodinamike, čak ni metafizika se ne usudjuje da im se suprotstavlja. Dakle ono što sigurno imamo je nekoliko desetina godina koje nam daje biologija, eventualno jedan produžetak na hemiju i da se nadamo genetici, ali možemo da probamo da razumemo fiziku i ono iza nje, duh koji će da pokrene misao koja će da pokrene atome da dođu baš tamo gde mi želimo i naprave čudo. Duh, misao, fizika, pa hemija, biologiji ostaje samo da se povinuje, zvuči sjajno i nije nemoguće (ne protivi se zakonima termodinamike), ali… U životu sam imao sreću da upoznam mnogo pametnih devojaka (za ovo razmatranje su muškarci nepodobni zbog svog dužeg biološkog roka upotrebe, a i devojke ovo više pogađa), većina manje ili više koristi blagodeti hemije i iskoristiće prvi produžetak, ali ima ih nekoliko, a to nekoliko je vrlo malo, koje su shvatile nešto što druge nisu, i koje bi mogle da odu dalje i od drugog produžetka. Nisu one ni pametnije niti imaju više duha, samo mi se čini da svoju pamet i svoj duh bolje koriste, bolje razmeju. Nemaju puno toga zajedničkog, ali su sve srećne, zadovoljne sobom i svojim životom, uvek i kakav god bio. Nekako mi se čini da je zapravo stavr u tome da prokljuvimo na vreme šta zaista hoćemo, da spoznamo taj duh (ako uopšte postoji) i da ga stalno koristimo, da proživljamao večnost u svakoj sekundi i da ne dozvolimo da nas drugi uče šta je to sreća i kako da živimo. Ali, šta ja znam…

Pripitomljavanje

Monasi se odriču zemaljske ljubavi i zavetuju na celibat i siromaštvo zato što svoj život posvećuju apsolutnoj ljubavi. Odričući se ljubavi prema jednom biću, grupi, stvari, ne odriču se ljubavi već želje za posedovanjem, njihov duh tako ostaje slobodan i spreman da apsolutno voli.
Mi smo naučeni drugačije, nama je potrebno da budemo deo nečega, da imamo nešto, nekog. Nama je potrebnp da prisvajamo. U stanju smo da volimo drvo, da baš to jedno, posebno drvo na koje smo se kao mali penjali ili spod kog smo se prvi put ljubili i mi ćemo se sušiti zajdeno sa njim i plakati ako ga odseku, ali nas je pri tome ni najmanje neće dotaći ako negde nestane cela šuma. Mi volimo svoje, volimo svoje prijatelje, stavri roditelje, kuće, ljubimce, devojke, momke, žene, decu, ljubavnice... Mi ne volimo nikog! Mi želimo da imamo, da posedujemo i plašimo se da to što imamo ne izgubimo. Mi ne vilomo, mi se plašimo, živimo u strahu, svi! Nemojte misliti: „Da jeste drugi su takvi, ali ne i ja, ja brinem i za plave kitove i pande i jako me boli kad seku kišnu šumu, a evo i mi se baš volimo jako i iskreno“. E pa ne volite se! Držite se jedno drugo ko dva usrana goluba plašeći se da ono drugo ne odleti, istovremeno tražeći da vam još neko sa strane kaže kako ste vi divno, plemenito i poželjno biće. Vi ne volite i vi ste vampir i lažete sebe da ste divni. I ja lažem sebe, svake sekunde, čak i kad spavam, u snu. Dokle god niste u stanju da sa osmehom primite i ispratite svakog, ali ne sa osmehom koji krivi vaše lice u kez prikrivajući strah i patnju, već s’osmehom koji sija iz očiju... sve dok vam ne bude sve jedno da li dobijate ili dajete vi ne volite, vi ne uživate, vi zapravo nemate ništa, vi ste osoba koja u svoj život gomila samo strahovr i patnju. Vi ste kao čovek koji ima ferari i drži ga u garaži  da se ne ogrebe. Da ga ne ukradu, da se ne uprlja... To nije život, to nije ljubav. Sve što imate  imaćete zapravo tek kad prestane da vam bude bitno da li imate ili nemate. Tada ćete u tom nečem, nekom zaista početi da uživate ili ćete svatiti da vam je to zapravo nepotrebno i pustiti da ode, osloboditi ga. Pripitomiti ne znači prisvojiti, kada nekog pripitomite ne trebaju vam ograde, kavezi, lanci... Kada nekog pripitomite vi uživate i njgovoj slobodi koja je tu opsobu i dovela da bude uz vas, ali uživate i kad ode, zato što zapravo neko koga ste pripitomili ne odlazi. Odleze samo oni koje ste vezali, zarobili. I kada vi nekog zarobite, zarobljavate i sebe, a kad nekog pripitomite i taj neko pripitomljava vas i oboje ste slobodni da budete ono što jeste i uživate u onome što ono drugo zapravo jeste. Koliko sam samo u životu grešio pokušavajući nekoga da zarobim, prisvojim i naravno na kraju patio, kada bismo naučili da volimo kao monasi, čisto i bez želje za prisvajanjem, posedovanjem, svi bi bili srećni.

NSZ kome to jos treba

Danas sam imao neobiočan susret sa Nacinalnom Službom za Zapošljavanje (NSZ), to vam je jedna institucija kojom država zamazuje oči ljudima i bez potrebe je proglašena za neophodnu. U Novom Sadu NSZ se nalazi u jednoj staroj zgradi pored stadiona „Karađorđe“, to je onaj stadion na kom igra Vojvodina, a kancelarije se nalaze u onome što su nekad bili stanovi. Inače kad se uđe dočeka vas prljavo sivo žuta, prilično očajna atmosfera i ljudi koji verovatno ni sami ne znaju zašto su zapravo tu. Ovo mi nije prvi put da se susrećem sa tom institucijom. Pre nekoliko godina morao sam da prođem ceo proces „učlanjivanja“ sa sve uvodnim predavanjem, jer da bi mogli da počnete da radite morate bar jedan dan da budete na birou, ne zaposleni, kako bi sutradan država mogla da kaže kako ima savršen sistem koji funkcioniše i zapošljava ljude iako vaš posao sa državom i NSZ nema nikakve veze. Eto sad, nakon godinu dana bez posla, reko ajd i ja da odem tamo da se prijavim i registrujem. Popeo sam se na sprat u šalter salu koja je pre nekoliko godina moderno preuređena sa kompjuterima koji imaju pristup internetu kako bi korisnici usluga NSZ sami mogli da konkurišu i traže oglase za posao. Sada ta Hi-Tech-fensi šalter sala izgleda zapušteno i prljavo sa sve manje računara koji rade, ali i sa sve manje klijenata koji se nadajud a će tu naći nekakav iole pristojan posao. Na šalteru me je dočekala vrlo neljubazna šalterska radnica, iskusna, sede kose, klasični primerak nabeđene gospodarice sudbine, koja mrzovoljno prima još jednog bednika koji je došao da se pokolni. Problem je bio u ličnoj karti, zaista ne vidi mi se slika, ali nisam ja kriv što država izdaje nekvalitetna dokumenta, ovo mi je već jedno sedma lična karta jer mi se svaka raspala, izlizala, iskidala i morao sam da je menjam mnogo pre vremena iako se nije ni prala, ni kuvala, ni gorela. Zanima me da li su ove nove kvalitetnije? Mislim ja sam otišao tamo da me evidentiraju čisto eto tako, kažu treba, a i da vidim uživo taj cirkus, a  oni meni pa to možda nisi ti, ne znam, piši izjavu... ne nego sam došao da se drkam sa vama mesto nekog! Ostanem ja priseban, nasmejan i ljubazani pitam babu, u redu uradiću sve što treba, pisati izjavu, čekati u redovima, klanjati se gospodarima sudbine, prinositi žrtve bogovima, samo mi recite zbog čega? Na šta me ova pogleda očima aždaje i kaže, kako mogu da ne znam zašto sam ovde, kao da su oni ne znam ni ja šta, uvali mi neke papire i reče da ih popunim i suđem u sobu 10 i da vidim sa njima oće li da me prime. Reko ajde, kad sam već tu, pounio dva bedna i vrlo smešna formulara (iskreno) i otišao pred vrata sobe broj 10. Iskreno sve vreme sam se zabavljao, atmosfera, izgled, šalterska radnica, sve je bilo smešno ko u cirkusus, samo i flipere (predlažem klasike Indijana Džons, NFS, Maverik, Star trek, onaj na dva sprata što sam igrao na moru i zaboravio kako se zove) da ubace bili bi pravi zabavni park, ali onaj što ima sve i vrteške i bradatu ženu i mašinu za proricanje sudbine... Odem ja do sobe 10, a tamo red koji se ne pomera u kom su ljudi postali poput zombija, poprimivši sivo žutu boju zidova. A zašto? Da bi vas primio i maltretirao još jedan nabeđeni gospodar sudbine da se iživljava na vama malom crvu, i da vam da obavezu da se svaka 3 meseca (ako ne prinesete žrtvu bogovima ili ako ih uvredite svki mesec) pojavljjete i opet klanjate kao svaki dobri mali crv, jer ako to ne uradite bićete zauvek izbačeni i  prognani završiti u 9. krugu pakla. Reko to je to, toliko od mene ovaj red neću čekati, do sad ste mi bili zabavmi i smešni, ali ovo je sad maltretiranje nizašta. I samo da vam kažem samo sam ja i jedino ja gospodar svoje sudbime, NSZ mi je nepotreban, kao što je nepotreban i bilo kome drugom. Ušao sam unutra srećan sa osmehom, a izašao veseo, srećan i baš nasmejan, zatvorio vrata za sobom sve dok stvarno ne budem video neke koristi od njih ili dok ne ubace one flipere (posebno onaj na dva sprata) , a lažnu moć koju misle da imaju im zapravo daju oni koji u nju veruju i koji im se pokoravaju bez osnova i razloga.

AC/DC ILI MOJA "PRVA TRI MINUTA"

Maj 2009.


Eto i to se desilo, zapravo da vam iskreno kažem mislim da se još dešava i da je možda malo rano da ovo pišem
Uf, ne znam da li ste primetili ali ovo uf mi u zadnje vreme postalo uzrečica, ali to nije ono "uf nosio sam kamenje ceo dan i nije mi do života", ovo je ono uf od lepog života, "uf bilo je toliko dobro ne znam ni kako da počnem". Znači, uf, bilo je toliko dobro, (opet), da ne znam kako da počnem. Za ovo sam se spremao dugo i ozbiljno, i mentalno, a i fizički, posebno u zadnjih mesec dana, teretana 5-6 puta nedeljno (iako sam govorio 6, evo sada priznajem malo sam preskakao), trčanje 3-4 puta nedeljno, gutao sam svašta zdravo i
ovog puta sve prirodno, naravno koliko prirodno moze biti u 21. veku i stvarno sam se doveo u izuzetnu formu. Ovako dobro nisam bio jako, jako dugo, mislim još od onih Stonsa u Atini '98., a sve da bi na koncertu bio savršeno koncentrisan, i sposoban da bez problema skačem deset (10) puta duže nego što koncert traje, ništa nije smelo da me omete u potpunom doživljaju svakog trenutka. I uspeo sam! Iako mi je generalna proba otkazana (Depeche Mode), uspeo sam da od sebe napravim, pa... mislim da bi se to najbolje opisalo sa I'm tnt, a dinamite! Taj dan sam sve uradio kako treba, na miru otišao ujutru da popijem kafu,uživao! Lepo jeo. Bilo je sunčano i toplo, pravo vreme. Pre nego što sam krenuo obukao majicu specijalno napravljenu za koncert, koju niko (sem naravno ljudi koji su učestvovali u njenoj izradi), nije smeo da vidi do momenta polaska na koncert, bio sam nervozan, priznajem, noć pre nisam spavao, zato što sam
radio, a to jutro nisam spavao jer nisam mogao, opet sam nervozan kad se setim, zapravo milsim da još uvek sve to proživljam, sve se to još nalazi u kratkotrjnoj (operativnoj) memoriji i nije još pohranjeno u dugotrajnu medju sećanja, još uvek je medju dogadja mi se! Nakon najkraćeg putovanja do Beograda u mom životu (mislim da nije trajalo ni pet minuta) i nagradnog panoramskog obilaska grada (koje je čini mi se trajalo duže od samog dolaska do Beograda), naime vozač je bio, pa recimo mlad i neiskusan i malo se zabunio, tako da smo dobili nagradnu vožnju, konačno smo stigli, gužva je bila ogromna, taktički smo se podelili, deo je stao u red za hranu, a deo u red za piće (ja lično sam bio u ovom drugom). Dok smo, opskrblejni, tražili gde da se namestimo i sačekamo vreme da udjemo, naišli smo na prodavca kačketa, a moj san je da imam crni kačket sa crvenim jezikom rollingstones-a, (promako mi je za dlaku) i crni kačket sa srebrno belim AC(munjica)DC, i pripremio sam i poneo pare za slučaj da nadjem isti, ovaj što smo našli nije bio srebrno beli, već crveni, ali je i
takav predivan, ja sam prvo razmišljao oću, neću, pa da se cenkam, a
zapravo sam mislio da ga uzmem posle koncerta, na šta je moj drugar
Radenko, inače jedan mnogo pametan čovek, rekao ma uzimaj! I naravno i ovog puta je bio u pravu. E sada tako opskrbeljni pićem (hranu smo već pojeli) i sa kačketima na glavi  našli smo jedno vrlo prijatno mesto, odma pored stadiona, ali na nekom brdašcu, medju nekim zgradama ispod nekih borova, iako na samo par metara od gužve, delovalo je kao da smo kilometrima daleko u nekoj oazi mira i tišine. Baš mi je prijalo tamo, skroza sam se opustio, čak sam mogao i da zadremam, uz neobavezan razgovor uspeli smo malo da se oslobodimo tenzije. Ali zato čim smo sišli i krenuli ka ulazima, osetio sam (opet osećam) blago, i brzo, da ne kažem visokofrekventno, strujenje u stomaku. Dok smo tražili naš ulaz (koji je
bio na drugoj strani stadiona), prošli smo pored nečeg ne svakidašnjeg za Srbiju, red! Pravi pravcati red ogroman, vijugav ko zmija, ali red, ko Englezi kada stoje i čekaju da udju na Vimbldon, želeo bi da čestitima svim ljudima koji su čekali na ulazima W1 i W2 i da im se zahvalim jer su mi vratili nadu, i pokazali da u Srbiji još ima tragova civilizacije i civilizovanog sveta, svaka vam čast! naravno na našim ulazima je vladao uobičajen haos i konfuzija, što nama starim i iskusnim guračima nije predstavljalo nikakav problem čim smo našli priliku da se na frku provučemo odma smo to i učinili. Da vam iskreno kažem nismo ni probali da ulazimo u fan pit, nije nam to bila ni namera, mada možda smo trebali, nismo imali pojma koliki je, a najveći je fan pit od svih koje sam video, ali to sada nije ni bitno, nmamestili smo se super! sve se videlo i super čulo, sve dok, samo minut pre pocetka, ispred nas nije stao neki stranac, Bugar, Rumun ne znam ni sam, velik ko medved u crvenom bade mantilu, neverovatno, ali istinito! Ovde bi teo da napravim malu pauzu i da vam nešto kažem, pošto sam čuo razne priče i komentare, ne slušajte nikog! U sledecim redovima ću vam reći kako je zaista bilo, iskreno i bez umotavanja, ne slušajte priče stručnjaka i “profesionalaca” za zvuk i ton i njhova proseravanja, ni izveštaje isfoliranih “novinara” sa svojim pederskim frazam, ja sam jedan od vas, koji je bio spreman na sve, koji kada je dobro to najbolje proiživljava, a kada ne valja najviše se razočarava, i sad ću vam reći kako je bilo! Svi smo očekivali da vidimo taj najavljeni voz koji tutnji binom, ali je u pitanju čista prevara! početak je zanimljiv, ali samo toliko, ide neki crtani film, u kom na kraju voz izleće iz šina, a na to se nadovezuje, uz pirotehniku, maketa lokomotiva koja se kao probija direktno na binu i to je sve ništa posebno, i kada smo već kod toga odma da kažem da vrlo siromašan prateći program baš i nije bio nešto uigran, pirotehnika i dešavanja sa na bini su malo žurili u odnosu na ono što se prikazivalo na video bimu, tj video bim je kasnio, ali to se odnosi samo na sam kraj, a i to vam nije ni bitno kada se na bini nalazi ac/dc (sad sam se naježio). Koncert je počeo sa prvim hitom sa
novog albuma, Rock'n'Roll Train, svi su počeli da skaču, pevaju i snimaju svojim telefonima, što me je nerviralo, jer od onog debelog ispred jedva da sam išta mogao da vidim, a to malo što bi mogao da
vidim, nisam video jer su mi se oko glave motala 352 mobilna telefona, druge pesme se ne sećam šta je bila. Treća pesma je bila Back in black, tada počinje sve da se dešava, jedino sa čim bi mogao ovaj koncert da uporedim je veliki prasak, a Back in black je onaj trenutak, desetohiljaditi deo sekunde kada fizika sa sigurnošću može reći da zna šta se dešavalo, do back in black nisam bio baš sasvim svestan, a tada mi je kroz glavu prošlo "jebo te, ac/dc" osetio sam kako mi se nešto lomi u grudima, prosto sam cuo kraaaaack!!! I moj veliki prasak je počeo. Eksplodirao sam! Počeo sam da skačem i da se derem kao da sutra ne postoji, sva snaga koju sam skupio u tom momentu se oslobodila, debelog medveda sam odgurnuo zajedno sa još nekoliko fotografa, ne znam da li se mom drugu što je bio do mene dešavalo isto ili sam ga ja možda povukao ali sam video da
je i on počeo isto tako divlje da skače i da se dere, pratili su nas i neki klinci koji su bili oko nas, za tren oka prostor oko nas je bio prazan, imali smo mesta, sve smo videli! Ne znam gde su nestali svi oni sa telefonima ni šta se desilo sa onim medvedom iz inostranstva, nije ni bilo važno! Tu gde sam ja bio ljudi su se toliko derali da su nadjačavali pojčala i zvučnike ac/dc-a, baš kao, ne sutra, već kao da više ništa ne postoji, samo taj stadion i taj trenutak, a svaki sledeći smo stvarali sami. Negde na pola koncerta su bile dve malo sporije pesme, taman da se malo predahne i ko puši da na miru ispuši cigaru, ta je pauza malo usporila i prmirila publiku, mnogo su se ljudi potrošili, ali ac/dc daje tako mnogo energije da se to ne može opisati, oni su jači od svake moguće do sada izmišljene droge, oni su neverovatni! Angus Jang više liči na onog zeca iz reklame za durasel baterje, samo mesto na baterje ovaj je nakačen na ogromni nuklearni reaktor, njegov brat Malkom, iako u prvom momentu izgleda kao jedan fin i miran momak, zapravo je jedan demon čiji je jedini cilj da u sve unese haos, ali ne haos kao demonstracije i slično, već pravi haos, onaj bibliski, drevni iz kog je sve nastalo, prosto čovek ne zna da li stvara ili uništava, a Brajan Džonson se derao u onaj mikrofon i trčao ko da je klinac i da vam nešto kažem, stvarno je baš, baš cool lik, bubnjar je isto tako demonskog lika, ali ne donosi haos, ovaj je čista grmljavina, uragann, nezaustavljiva sila prirode, dok je basista, sedi "momak", naizgled pitom i miran, ali ispostavilo se divalj poput drevnog heroja nordiskih saga, nema reči kojima se može opisati šta stvaraju, svašta sam u životu video, ali toliku energiju iz samo pet ljudi nikad! Samo da smo bili na boljem stadionu malo akustičnijem i sa većim tribinama. Kada je krenuo tnt, na uvod, kada je cela publika počela da se dere, mislim da se orilo pola Beograda, jer sva je buka prešla preko malih tribina, davno zastarelog stadiona JNA, a buka je bila ogromna, odma mi je kroz glavu prošla slika iz Matriksa, kada Zajon slavi pripremajući se za napad mašina i ceo Zajon skače tako da se zemlja zatrese i mašine uplaše, e tako je ovo bilo, sve se treslo, a na highway to hell, zaista sam imao utisak da će se sam pakao otvoriti, ne gledam vesti, ali se izvinjavam u svoje ime, a nadam se da bi se mom izvinejnu pridružio i ostatak prisutne publike, kao i sama grupa, za sve eventualne potrese, cunamije i oluje koje smo eventualno izazvali, zaista nije nam to bila namera. Poseldnja pesma For Those About to Rock, sa sve standardnim topovima je definitivno istresla poslednji gram snage iz publike, skakali smo još samo ja i još možda tri momka, samo što su oni skakali 20 cm, a ja metar od zemlje. Sve se isplatilo, svaki pretrčani korak, podignuti kilogram, svo navijanje, sve što me je spremilo za ovaj neverovatan dogadjaj. Pošto smo bili mokri ko da su nas izvukli iz Dunava prvo smo ostali da se osušimo malo, pre nego što krenemo napolje, nakon 45 min. uspešnog sušenja pokušao sam da izvadim kartu koja se nalazila u zadnjem džepu farmerica, bila je skroz mokra ko da je vadim iz veš mašine i boja je počela da se skida, eto toliko je neverovatno bilo, a dva sata ovog koncerta su bila moja "prva tri minuta" nulti momenat u kom su nastali prostor i vreme. Ovo nije najbolji koncert na kom sam u životu bio, i dalje je koncert Stonsa iz Atine, ali je ovo najbolja grupa koju sam uživo do sada čuo, i samo da je bio bolji prostor... bez previše isfoliranih specijlanih efekata, bina velika, ali za 21. vek malo, pa recimo siromašna, bez pratećih vokala, muzičara, igrača, bez lasera i koje kakvih čuda, jer njima ništa od toga ni ne treba, oni su ac/dc, čista energija! A za mene je ovo početak, novo doba, trenutak 00. 00. 0000. stari krug samzatvorio, precrtao i poslednju stavku sa starog spiska, mnogo toga naučio, i sada znam da  granice ne postoje

Iron Maiden

 februar 2009.

E per nego počnem da vam pričam o koncertu Maidena moram da
napravim mali uvod, naime ja sam bio na njihovom koncertu i 2007. na
Beogradskom sajmu, samo sam tada bio jako bolestan, jedva sam stojao na
nogama, a tamo je gužva bila neverovatna, pustili su bar 5000 ljudi bez
karte u već pretrpanu halu, bilo je užasno, sve je odzvanjalo i koncert su
na brzinu završili, što je u tom momentu meni odgovaralo, jer sam bio na
ivici da se onesvestim, u svakom slučaju morao sam da ih vidim opet. Posle
onako lošeg iskustva imao sam zapravo još veću želju nego pre. Sada
naravno nikako nisam sebi dozvolio da se razbolim, pio sam oligovite, c
vitamine, minerale, proteine, omege, antioksidanse, metale, ne metale,
radioaktivne i teške elemente, ma pio sam sve, samo na budem u što boljoj
formi za koncert. Kosa mi se načisto rascvetala i mislim da sam sijao u
mraku, ali sam zato bio savršeno zdrav i apsolutno spreman. Na dan
koncerta sam radio prvu što znaši da sam ustao u pola pet ujutro, i nisam
uopšte spavao, san mi prosto nije ni bio potreban, zapravo jedva da sam
stigao da jedem, ali ništa mi tada nije bilo bitno sem Maidena. Na ulazu je
bila gužva ali se relativno brzo ulazilo, mada mislim da su opet nešto
zeznuli sa kartama, ali to je njihov problem. Unutra da budem iskren i
nije bila neka velika gužva, očekivao sam mnogo veću, mada Arena je veliki
prostor a bilo je pušteno relativno malo karata. Inače tribine su bile
skroz popunjene, kao i deo ispred bine. Prvo je kao predgrupa nastupila
Lorin Haris, devojka prilično dobro izgleda, ali što pišti, to nije
normalno, uši su me bolele od njenog jadnog malog piskutavog glasića koji
nikako nije za vrstu muzike kojom se ona bavi, sva sreća prošlo je. Nakon
toga usledilo je beskonačnih 30-ak minuta u iščekivanju onoga zbog čega
smo svi došli, tenzija je rasla, kada su se ugasila svetla vazduh je bio
gust i lepljiv poput želea, izgledalo je kao da će sve svaki čas da
eksplodira, i eksplodiralo je... Na bimovima su prvo prikazane scene
kako se grupa pakuje u avion i kreće na turneju kao i publika sa nekih od
ranijih koncerata, zatim je usledio Čerčilov govor dok su išli snimci
engleskih pilota iz drug svetskog rata kako brane Britaniju. Ne mogu vam
opisati osećaj, moj, a verovatno i svih ostalih, srce mi je udaralo milon
otkucaja u skundi, izmedju prstiju ja mislim da su mi išle varnice, a iz
očiju munje, krenuli su prvi taktovi, uz Aces High je počelo... Sve je
eksplodiralo! Šta sam radio i nrednih minut dva ne sećam se, mislim da sam
kao i svi ostali skakao i urlao, u mojoj glavi se sećam samo svetla i
muzike i buke i čak nisam siguran ni da li stojim ili letim. Kada sam malo
došao sebi opet sam osetio onaj neverovatni osećaj, koji doživim gotovo
uvek kada je koncert stvarno dobar, oni koji duže čitaju moje izveštaje
već znaju, da li od adrenalina ili od uzbudjenja, kada se naježite, kda se
kao struje počne penjati uz kičmu, pa niz ruke pa uz vrat do vrha temena,
mislim da mi je i kosa bila ko u nakostrešene mačke, dalje se sve pretvara
u, ne znam... bilo je zaista fantastično išle su samo stare pesem one zbog
kojih sam i zavoleo Maidena, da vam pravo kažem ovo je bila jedna od
najboljih set lista koju sam uopšte čuo, zapravo možda je samo Police imao
bolju i to samo zato što su imali više pesama(iako im koncert nije bio ni
blizu ovakav), ja sam se zaiste izgubo negde u vremenu (somwhere backi in
time, po istoimenom albumu, je bio naziv turneje) i prostoru, prosto ko da
sam lebdeo, neverovatan osećaj, pesme su se redjale jedna za druugom, svi
su znali sve reči od početka do kraja skakali, urlali, Maideni su svirali
stvarno dobro, iako se po njima videlo da su malo umorni ipak su davali
sve od sebe i to se osetilo. Pred kraj koncerta se binom prošetao i
džinovski Edi kiborg. Stvarno neverovatan koncert, ja sam se nadao da ce
vratiti dug iz 2007. kada su naglo završili, ali nisu, mada iz bez toga
bilo je fantastično, jedino da su ubacili možda jos 4-5 pesama, e tada bi
ja mislim odsvirali sve, samo bi onda koncert trajao preko dva i po sata,
ali i  ovako je bilo nevidjeno. Kada se završilo bio sam mokra skroz, a
adrenalin mi je tako skočio da sam bar još tri koncerta takva mogao da
skačem, samo da su teli da sviraju. Prosto o takvim stvarima je jako teško
pisati i pričati, to se jednostavno mora doživeti. U svako mslučaju
neverovatno mi je prijalo, samo da nisu nastavili odma sledeće jutro na
poslu da me ubijau, ali nisu uspeli! Jer mi, verovali ili ne, i dalje i
nakon dve nedelje kroz glavu poput flash back-a prodju scene sa koncerta,
to me za sada drži u životu, dok se stvari ne promene na bolje, mada
ovakve koncerte mislim da nikada neću zaboraviti!

Leni Kravic, čovek koji svira srcem

jul 2008.



Evo upravo se vratih sa koncerta Lenija Kravica, i mogu vam reći da je bilo sjajno, bend je odlično usviran nema grešaka, naravno nema baš ni neke virtuoznosti u njihovom sviranju, ali to se nije ni očekivalo, u svakom slučaju tehnički zaista odlično, jedino je u jednom momentu duvačka
sekcija ostala bez pojačala pa mislim da smo uskraćeni za jednu solažu na saksofonu, ali kao da većina ljudi to nije ni primetila. To je bio i jedan komičan detalj kako, saksofonista besni i pokušava da dozove nekog iz tehnike da srede problem. Meni lično se posebno dopalo što se svaka pesma završavala nekom vrstom sešna, naravno vrlo usviranog i bez improvizacije, ali da tako izgleda, sjajno! Još mi je zanimljivo, a to i nisam do sad vidjao da se svaka pesma tako završava, a ne samo nekoliko. Repertoar je bio odličan, iznenadilo me je i oduševilo što je svirao pesmu Bee, nove pesme uživo zvuče neverovatno dobro, ono sranje što sam slušao sa cd-a nema apsolutno nikakve veze sa onim što sam večeras video. Nije odsvirao par sporijih pesama koje sam očekivao, al dobro. Sam koncert je trajao ok 2 i po sata možda malo manje, a kad koncert toliko traje to znači da nije bilo foliranja, i nije. Postoje svirke gde muzičar koliko god iskusan bio, i koliko god mu se sviranje pretvorilo u rutinu, ednostavno ne može da odoli energiji i nešto mu klikne i svirka postaje stvarna. To se desilo i večeras, stvarno se mogao osetiti fluid i zaista je postojala emotivna veza izmedju ljudi na bini (posebno Lenija) i publike, to je nešto što se ne može ni sakriti ni odglumiti, falilo je samo završne energije i da bude atomska bomba, zapravo da je ova svirka bila pre mesec dana mislio bi da je to to, konačno ushićenje, ali posle Manu Chao na Exitu ne mogu to da kažem. Zapravo mislim da je najveći problem što se ovo održavalo u Areni, a Arena nije mesto za ovakve svirke, one tribine i onaj prostor jednostavno kao da usisaju energiju, ovo je svirka za livadu, i ubedjen sam da je bilo na nekom otvorenom prostoru da bi intenzitet energije bio približno, ako ne i isto kao na manu chao, i zbog toga mi je krivo, osećam se nekako ne završeno, znam da je to moglo da bude eksplozija super nove, a nije. Nemojte me pogrešno shvatiti i ovako je bilo više nego sjajno, Leni je skroz odlepio, u početku je držao one
navežbane govore ko da ih recituje, a na kraju kao da zaista veruje u to što govori i radi, definitivno ni za njega, a ni za nas ovo nije bila samo još jedna svirka, ali samo to još da je bilo, taj konačni udarac što
izazove vakum u prostoru i vremenu i kad taj trenutak postaje nulti od kog sve počinje i u kom će se sve završiti! I za sve su krivi organizatori što se ta Arena tako forsira pa nije to baš za sve. Kad se koncert završio bio sam skroz mokar, sve na meni je bilo skroz mokro, kad su mi i pare u dzepu bile mokre ko da su se prale, a arena ima klimu i prilično je zima, tako da je i to jedan od pokazatelja koliko je dobro bilo. Šlag na tortu je bio Što su dok smo izlazili na razglas pustili jednu od meni najdražih pesama All along the watch tower. Kad smo se vraćali ja sam pored vozača bio jedini koji nije spavao (već duže vreme ne spavam noću), tako da sam mogao da analiziram i sabiram utiske. I ovo su prvi malo haotično i na brzinu nabacani jer me pusta adrenalin i počinje da mi se spava pa oću da što pre završim sa pisanjem da legnem, a opet ne bi zeleo da nešto da propustim, i mislim da nisam.