princeza i beli konj

Bila jednom jedna princeza, prava pravcata princeza imala je svoj zamak i svoje sluge i kraljevstvo u kom je živela. Ova princeza je celog života maštala o princu na belom konju. Dolazili su u njeno kraljevstvo mnogi prinčevi u kočijama, nosiljkama, na slonovima, kamilama, pa i na konjima, ali ni jedan na belom, a ona je baš želela belog konja. Sanjala je tog belog konja i kako će da je odnese negde daleko, daleko i podari joj radost i sreću iako ni sama nije znala šta su to radost i sreća. Jadni su oni što ne zanju šta su to radost i sreća. U obližnjoj kraljevini živeo je jedan princ, pravi pravcati princ. Poput svih prinčeva i ovaj je bio mlad i veseo, ali je imao i belog konja. Bio je to najbelji konj na celom svetu. Svi kraljevi konjušaru su se bar pola dana bavili samo njim, vodili su računa da bude čist i beo, da mu je griva uvek očešljana a rep lepršav. Princ, da vam iskreno kažem, baš i nije voleo ovog konja, više je voleo snažnog vranaca na kom je u galopu jurio šumama i elegantnog riđu koji ga je kasom nosio uz reku i trkom preko polja. Beli konj nikad ne bi trčao kroz šumu, mogao je da se saplete o neki koren, niti bi kasako uz reku da se ne bi slučajno upraljao u blatu, išao je uvek paradnim hodom i samo po putu. Jednog dana kada je došlo vreme da princ traži princezu, princ je osedlao belog konja i krenuo u obližnju kraljevinu u kojoj je živela princeza. Kako su predivni bili dok su se kretali ka princezinom dvorcu, poput zraka svetlosti, veličanstveni mladi princ na svom kao sneg belom konju. Princezi je srce zaigralo kad ih je videla, konačno princ na BELOM KONJU! Nije mogla da skine ni pogled ni ruke sa toliko željenog konja. Princ, kog su, između ostalih vrlina, krasili i neverovatna bistrina i, za njegove mlade godine, prilična mudrost, je čim je video princezu kako prilazi konju odma znao da on tu nema šta da traži. Sjahao je, ostavio princezi konja, okrenuo se i otišao, malo razočaran ali ne i nesrećan. Znao je daje svet pun princeza i da jedna mora biti njegova. Sretao je mnoge princeze male, slatke, simpatične, prelepe, zgodne, niske, visoke... Sa svakom se rastajao u ljubavi i prijateljstvu jer ni jedna nije bila njegova princeza. Sve dok jednog dana nije naišao na nju, bila je lepša od jesenje večeri i prolećne zore zajedno. U njegovim je očima videla zvezde i istopila se u njegovom zagrljaju, a on je u njoj video sve usamljene zalaske i izlaske sunca koji su ga ka njoj vodili. Predivni su njih dvoje bili i narod ih je obožavao, a i oni, kada su postali kralj i kraljica, vodili su računa o svom narodu. Njihova je vladavina zapamćena kao period najvećeg mira i balgostanja ikad, prijateljstva mladog princa sa drugim princezama, pa i njihovim mu\evima prinčevima, a kasnije kraljevima su pomogla da njegovo kraljevstvo nikada ne bude u ratu, a često je zbog svoje velike mudrosti, bio mirotvorac kada bi se drugi kraljevi zavadili, pa je taj period zapamćen kao period velikog mira u celom svetu. Sa svojom je princezom živeo dugo, dugo u neizmernoj sreći i radosti. A ona princeza sa početka i beli konj. Pa u početku su i oni bili srećni, ali je princeza nakon što ju je prošlo početno oduševljenje, uvidela da je beli konj jedno razmaženo kljuse, i bila je sve nezadovoljnija i nesrećnija. U njeno kraljevstvo više nisu dolazili prinčevi, već samo konji, magarci i po koji slon, a onda vremenom ni oni. Beli konj se pretvorio u lenju ragu, a princeza je do kraja života ponavljala jedinu mudrost koju je u životu naučila: “Ne čini beli konj princa princem, vće princ belog konja čini belim konjem”, i još zapamtite, svaka princeza nađe svog princa, a kobila konja...