Alive

  Mislim da nikad neću zaboraviti užasno sivo jesenje jutro 1996. Iz školskog dvorišta dva drugara odlaze na koncert Pearl Jama-a u Budimpeštu a ja ostajem da gledam za njima jer sam u tom momentu posedovao samo pasoš države koja već dugo nije postojala i nisam bio siguran mogu li sa njim preko granice, naravno još uvek maloletan i bez ikakvog odobrenja roditelja. 

Nepunih 26 godina kasnije sa prijateljem Čekijem, koji isti toliko čeka ovaj momenat, opet u Budimpešti, stojim dok se gase svetla i samo slabo plavičasto svetlo osvetljava Edija Vejdera…

Evo i sad par meseci kasnije dok pišem sve ovo vidim tu sliku i opet mi se steže grlo i oseća pritisak u grudima i Čeki i ja otvorenih usta sposobni samo da kažemo jebote Pearl Jam. Trebalo nam je nekoliko minuta i ne znam koliko puta ponovljenih jebo te da dodjemo sebi i da osvestimo, DA JEBO TE, PEARL JAM! I onda smo počeli da se grlimo i da skačemo kao da smo postigli ne znma ni ja kakav životni uspeh. Inače samo želim da kažem da do malo pre koncert nisam ni znao da i on ide, sreli smo se malo pre početka i da na celoj planeti zemlji i nama poznatom univerzumu nije bilo čoveka sa kojim bi rađe bio na tom koncertu. Njegova priča koja ga je dovela na ovaj koncert je još zanimljivija od moje, ali nije na meni da je pričam. I eto Univerzum je izgleda opet uradio svoju magiju. Sam koncert je bio odličan, malo su možda bili pasivniji od oinoga što sam očekivao ili bolje rečeno čemu sam se nadao, recimo Vejder je sve vreme stajao i mislim da mu ni jednog momenta nije padalo na pamet da se penje na konstrukciju. Ali što se svirke tiče, gotovo nestvarno. Zapravo moja najveća zamerka je za publiku, da nije bilo ljudi sa balkana ovo ne bi ličilo na rok koncert već na veče uz tv slagalicu u domu penzionera. Ne samo što se niko nije pomerao, na tribinama su svi sedeli, već su se i bunili ako neko pored njih se pomerei ili nedobog počne da skače, čudan neki svet. Šta su i kojim redom svirali ja sad stvarno ne bi mogao da vam kažem pošto u mojoj glavi ne postoji nikakav red dogadja te večeri, znam da smo koncert počeli da gledamo iz zadnjeg levog dela dvorane, u nekom momentu smo se našli u prednjem delu dvorane, a kraj koncerta smo dočekali skroz napred na sredini, kako i zašto se to tako desilo ja stavrno ne mogu da objasnim u ovom momentu, kao da nas je nešto vuklo ili još bolje rečeno nosilo. Bio  sam potpuno opijen muzikom i energijom. Teško je opisati ono što sam tada osećao, što osećam i sad, u pitanju su vrlo čiste i sirove emocije koje bi reči samo isprocesuirale i izbledele. Eto tako je bilo, čisto i iskreno, sirovo možda i pomalo bolno, ali živo. I zaista tako sam se i osećao posle koncerta, ponovo, i zaista potpuno, živo.

RAJ ILI KRAJ

 Sedeo sam tog jutra pored, za mene, najlepše žene na svetu. Pila je kafu okrenuta leđima i ćutala. Kroz glavi mi je prošlo, ovo je ili početak kraja ili početak raja.

Postoje momenti u životu kada ishod ne zavisi od naših postupaka i odluka već od toga kako dožuvljavamo trenutnu situaciju, kao i način na koji prihvatamo realnost. Šta je kraj, a šte je raj? Raj je nešto savršeno, uredno i čisto i dobro i sve ja na svom mestu i niko ne viče i niko se ne svađa. U raju svi govore smirenim glasom u raju imamo sve štom poželimo čim to poželimo niokočega ne moramo da se trudimo, samo da budemo savršeni i da uživamo i sve što trba je da izgledamo savršeno. Da li se isplati da stalno izgledamo savršeno, ako stalno uživamo da li smo svesni da uživamo? Možda imamo pogrešan doživlja raja, možda je raj zapravo mesto gde znamo šta hoćemo, potrudimo se da nađemo najbolji način da do toga dođemo i onda uživamo u plodovima dok se pred nama ne pojavi novi izazov. Možda raj nije mesto gde lenjo ležimo otvorimo usta u koja nam upada najlepsa hrana, a mi se ne gojimo iako se ne pomeramo, možda je raj baš mesto gde stalno tragamo za nekim novim i drugačijim zadovoljstvima za koja moramo da se potrudimo da ih razumemo jer tek tada, kada ih zaista razumemo i spoznamo, dobijaju smisao, tada počinju da postoje i tada raj postaje raj. Tako je i sa ljudima, nije raj kada smo se ukopali svako na svojo poziciji u stanju labilne ravnoteže u pokušaju da nekad nadjačamo drugu stranu nekada da malo popustimo drugoj strani sve dok konac koji povlačimo ne pukne, niti je kraj kada svako ode na svoju stranu sa mirom i osmehom na licu zhvalan za sve što je stekao. Raj je kada slušate svoje srce, ali kada slušate i razumete i ono drugo srce i prihvatate šta i ono oseća i govori, sve ostalo je kraj.

Eto...

 Samo da se javim, da sam živ i zdrav i da sam super.  Nisam stizao da se oglasim, ali ukratko, imam započeta dva tri teksta (potrudiću se da ih u najkraćem mogućem roku završim), nekolicinu slika u telefonu, i čini mi se beskonačno sećanja u glavi. Nisam se ko svet oporavio od Metalike, noge me bole od exita, u glavi mi jos uvek odzvanja Alive, a ja sam vec u drugom gradu i gledam Guns'n' roses, skačem uz I was made for loving you babe i sa gomilom stranaca pevam you can't always get what you want dok napustam stadion. Previse je toga trenutno u mojoj glavi i treba mi malo da se saberem... Imam i jedan dzep prepun bezvrednih sitnica koje su za mene sad relikvije i jednu majicu koju verovatno vise nikada necu nositi...

Metallica nastavak…

Evo me konačno u avionu, ali ne u onom iz beča, već is Barselone. Jbg… izvinite ali sam i mao prečapopsla poslednjih pet šest dana, nego gde smo stali…

Metalika je krenula, iako ih nisam dobro video odlično sam ih čuo i to mi je u tom momentu bilo dovoljno, i meni i svima oko mene, mislim da su ljudi više pali u neku vrstu delirijuma nego što su podivljali, atmosfera ja bila totalno luda, ovo smo svi godinama jedva čekali i evo nas opet… Na livadi, pod vedrim nebom desetine hiljada ljudi na gomili bez rastojanja (u tom momentu još uvek svi u majicama) deremo se iz sve snage, iskreno ne mogu da se setim koja je pesma kad išla ni šta je išlo sećam se da je na Enter Sandman oko mene od jednom nastalo dva metra mesta, da sam uz nešto skakao zagrljen sa nekim Madjarima, ali da li je to bilo pre ili posle nemam pojma, da se ne lažemo i um i telo su mi ekspolodirali a svest mi se rasula negde izmedju bubnja i gitara. U jednom momentu sam zastao, iza bine je zalazilo sunce, to je bio jedan od onih savršenih zalzaka, nebo je prelazilo od plave preko žute do purpurne i crvene, jedan od onih zalazaka koje su pokušavali da naslikaju u starim filmovima i koje je Bred Pit kao vampir godinama tražio. U tom momentu su počeli da sviraju Nothing Else Matters… Da se razumemo, jako volim tu pesmi ali je već toliko put preslušana da se već pomalo izlizala, znao sam da je moraju svirati i mislio sam da će to biti onaj deo koncerta kao ok, aj da odradimo to pa da nastavimo da skačemo, ali… Nešto se desilo. Da li su oni na bini bili svesni savršenog momenta u kom počinju da sviraju tu pesmu, da li je publika bila opijena tim zalaskom… Ne znam, ali od jednom svaka reč pesme je dobila svoje pravo značenje, svaka je reč imala težinu, poput neke gospel molitve, i kada je James Hetfield izgovorio All these words, I don't just say, zista je to i mislio i svako od nas je to zaista mislio, a nebo kao da se otvorilo, kao kada Bog sa renesanne slike pruža ruku i obasjava čovečanstvo i pokušava da ga spasi, zaista neverovatan i čaroban momenat, grlo mi se steglo ioči napunile suzama iz sebi ne mogu još uvek da objasnim zašto, ali kada god se setim tog momenta desi mi se isto. Na poslednjoj strofi su pustili ogromnu sliku James Hetfield i njemu su suze bile u očima i glas mu je drhtao tada sam pogledao oko sebe i shvatio da nisam jedini… svima u publici, a očigledno i na bini se steglo grlo i zasuzile oči. Ni posle toga se ne sećam baš najbolje kojim je redom šta išlo, možda ne bi bilo loše da mnađem set listu na netu da se podsetim, ali onoi čega se sećam je da su milon pute rekli, metallica loves you, we love you, everybody here love you… nakon nekih dva sata, možda malo više koncert se završio osećao sam se ponovo potpuno živ setio sam se ko sam, vratio sam se na osnove i sve mi je postalo jasno. Sve me je bolelo, telo je bilo premorenno, mozak željan sna ali nisam mogao… Nisam mogao samo da odem i da legnem da spavam… morao sam da odem da se pozdravim sa Pragom, u meni se probudilo nešto jače i od bola i nespavanja nešto što može da vas vuče i vodi i onda kada sve otkaže, gotovo da sam zaboravio da to imam u sebi… 

Napravio sam krug po starom delu Praga, javio se astronomskom satu, prešao Karlov most i poslednjom trunkom zdravog razuma koja se polako gubila u meni uspeo da objasnim sebi da sednem na metro i odem tri stanice u pravcu hostela, dalje ću nastaviti peške… Sva sreća jer da to nisam uradio ko zna dokle i do kad bi lutao ulicama Praga i da li bi uopšte stigao na voz za Beč i dalje…

Metallica

 Odma na pocetku zelim da vam se izvinim na eventualnoj oatnji koju cete proziveti citajuci ovaj tekst, kucam ga na telefonu u vozu negde izmedju praga i beca, a poznat sam po katastrofalnoj sposobnosti kucanja, tako fa cu razumeti ako vec sad odustanete.

Mozda jednog dana i sredim ovaj tekst da lici na nesto, ali iskreno nisam bas siguran, previse sam lenj za tako nesto, a naravno opravdanje ce biti da bi mu bilo kojom promenom oduzeo dusu.

Juce sam prisustvo jednom od onih  neverovatnih, koji vas promene ne na nacin da od vas naprave nesto novo, vec vas vrate samoj sustini vaseg bica. Rano ujutru sam iz budimpeste mrenuo za prag da vidim metaliku i five finger death punch (u daljem tekstu ffdp) i ako uspem da stignem na vreme jis par grupa. Dok nisam stigao u orag sve je islo ma je vise ok, ali id momenta kada sam stigao zve je krenulo uz kurac pocesvi sa pijanim nemcima koji ne umeju da kuoe meptro kartu na automatu i zaglavili su jedno hiljadu ljudi, ljudi bez rezervacije koji su napravili red na recepciji hostela (alo jebeni debili! 21. Vek je telefon ne sluzi samo da se slikas za instagram i gledas retarde na tik toku). Vec mi je kod onih nemaca na zeleznickoj stanici bilo jasno da ne stizem na prve dve grupe, ali sta je tu je... Bitni da stignem na ffdp. Prag je inace graf koji obozavam, zapravo verovatno najbolje mesto na kom sam ikad (evo mozda prag i krakov) bio i jos skada sam prvi put usao u taj grad rekao sam sebi da cu u nekom momentu odvojiti minimum tri meseca da zivim u pragu nigde nisam naisao na takvu... Ne znam... Bice malo izlizani ali zaista magiju kakvu ima prag ne znam ni kako to da opisem, kao da se u tom gradu nalazi Force nexuxs, ali ne svetla ili tamna strana vec living force, cista sila, izvor svega i moze te svakog momenta odvesti na jednu ili drugu stranu. Nekada davno sam cuo jednu legendu da zamlja, kao i covek ima svojih sedam cakri i da se jedna od njih nalazi u krakovu, sledeca je onda u pragu i to ju pragu definitivno solarni pleksus zemlje. Na zalost ovog outa nisam imao vremena da ga vidim, samo da projurim kroz njega jer sam vec sutra rano ujutru mirao dalje. Smestio sam se u hostel i setio se zasto volim hostele, nakon ovih nekoliko godina nefunkcionisanja mi je nedostajala ta guzva razlicitih a toliko slicnih ljudi i nacin na koji u trenutku postaneš familijaran sa potpunim strancima. Konacno sam krenuo, znao sam put ali sam orvi out isao u taj kraj i nisam bas bio siguran kada izadjem iz metroa na koji izlaz da krenem, ali je u metroi bilo par ljudi u Metallica majicama i kontao sam taman cu za njima deluju kao lokaci i da znaju sta rade. Kis sam se cudio itkud tako malo ljudi ide na koncert i da ne kazem mali sam se razocarao, dok nisam izasao izasao na stanicu... To je bila jedna ogromna reka ljudi u Metallica majicama, to je to, moje pleme, vise se ne mogu izgubiti. Ubrzo nakon sto sam izaso na povrsinu, dok sam se kretao ka ulazu pocelo je da grmi... Pocinjali su ffdp! Fuck! Prvu pesmu sam slusao od napolje dok sam uzimao narukvicu za placanje (cesi deru ko da su nasi) i dok sam se raspitivao za majicu (bezuspesno) deugu pesmu sam cuo na kapiji sve osto s bio prisutan, mane vise... Trazeci majicu otisao sam skroz levo, sve vereme mlateci glqvom uz ffdp, koji su doslvno grmeli i kidali, dve odlicne pesme sam mlatio glavom (pod mlatio glavom se smatra diAo ruje mlatio i skakao) u redu za majicu sto me nine omelo da uzivam u njihovoj fenomenalnij svirci iako su me ostali malo cudno gledali. Ostatk svirke sam bio gde treba i za sve one koji se oitaju o cemu oricam, 2. Jula na tasu mogu da vide uzivo jedan definitivno od najenergicnijij bendova u ovom momentu, nemojte propustiti!

Nakon pauze od nekih mozda sat vremena, 20 minuta pre nego sto je bilo satnicom najavljeno, dok su jos svi odmarali lezeci u prasini krenula je scena iz filma serdja leonea... Jos je uvek bio uveliko dan kada sam samo cuourlihov bubanj, nisam ih video, jbg u tom momentu sam shvatio da sam zapravo otisao previse levi i da ne vidim bend kada je na prednjoj rampi u publici, jebo sam sebi sve po spisku sto sam stedeo na metaliki i nisam uzeo fan pit. Oni su zvucali nikad bolje zvuk je bio savrsen publika je bila gladna i zeljna ovakvih dogadjaja, a metalika izgleda jos zeljnija publike, id prvog sekunda se videlo da ovo nece biti samo koncert, ovo je bio porodicni skup, onaj nakon dugo dugo vremena kada smo konacno svi opet tu, a na negde nazad u tri pizde materine, zapravo nisam ja ni bio toliko nazad, i nisam uopste  i video tako lose, ali tih prvih nekoliko minuta ih nisam video i nisam skako tamo negde napred kako sam navikao, brzo su presli na glavnu binu i postajalo je sve bolje, nisam stedeo ni kolena ni zglobove ni glas, zaboravio sam koliko sam malo soavao, a koliko putovao, vise nista nije bilo bitno... E sranje stizem i bec, moram da prekinem, nastavljam cim se namestim u avion...

DETELINA

 Pre početka čitanja ovog teksta predlašem da pustite 

Joe Cocker - With a little help from my friends

Našao sam jutros detelinu sa 4 lista, daleko da mi je prva, zapravo je ne znam da je iko ikad našao detelina sa 4 lista koliko ja, ali momenat u kom se to desilo je on što je zanimljivo.

Našao sam je ispred svoje zgrade, na sred staze kojom prolazim i ja i ceo komšiluk iz četir zgrade i osam ulaza nekoliko puta na dan, u momentu dok samrazmišljao o velikim planovima koje imam za blisku budućnost i o tome koliko su realni zapravo nerealni. Ta detelina je tu bila i juče i preključe možda i nekoliko dana ranije dok sam tu prilazio, nije je niko video, nije je niko zgazio... Zašto ja i zašto baš tad… Dešavalo mi se to i pre,godinama u nazad, kada god bi bio na nekoj prekretnici ili problemu nalazio bi iznenada deteline sa 4 lista, nekad i više od jedne, a po nekad i sa 5 i sa 6 listova. Jednom prilikom sam otišao da se vidim sa drugaricom koja je tada rtadila u turističkoj agenciji, nismo se dugo videli i našli smo se da se ispričamo i popijemo kafu u jednom momentu je rekla e, e bi išao na more, možda cu imati nešto jako povoljno, ali je polazak za dva dana i da će mi javiti sutra. Da se spremium za dva dana za more je meni nekih dan I po više nego što mi relano treba, ali je problem bio u tome što sam ja to sledće jutro imao para za jednu kafu, samo za jedu kafu i to je to! Nije mi bilo problem šta će biti ako ne nađe to jedno mesto za mene, bio mi je problem šta ako to jedno mesto bude izašao sam napolje prilično napet, kako sad da joj kažem da ja ipak ne mogu da idem, usput sam našao detelinu sa 4 lista i znao sam da će sve biti u redu. Ubrzo zatim mi je zazvonio telefon, rekla mi je ides na more, ali do 3 moraš da platiš. Relax sam ok, seo na kafi i potrosio oni poslednjih nekoliko dinara sto sam imao, znajuci da ce sve biti u redu. Dok nisam završio kafu ja sam imao pare da platim put, do tri popodne sam imao i za put i više nego što bi mi trebalo tamo da potrišim. Sve sam potrošio, sjajno samse proveo upoznao mnogo predivnih ljudi, zap par njih bi mogao reći da sam verovatno nasao i prijatelje za ceo život. Kada sam se vratio u džepu sam imao samo za bus od stanice do Limana, a za tri dan je počinjao jedan od mojih najdrazih festivala sa najboljim izvođačima u poslednjih nekoliko godina. Morao sam da odem! Ne znam zašto izašao sam iz busa stanicu ranije i išao malo dužim putem kući, čim sam se približioi prvoj zelenoj površini… Našao sam detelinu sa 4 lista. Par dana kasnije sam širio šator pored glavne festivalske bine.

U momentu kada sam našao detelinu sa početka priče nisam imao ideju kako da izvedem što sam zamislio, da budem iskren nemam i dalje, ali dok završavam ovaj tekst nalazim se u autobusu za Budimpeštu, uspeo sam da se sastavim da krenem, obezbedio sam prevoze i karte za naredne dve nedelje, za troškove… snalazim se, a i za za naredne dve nedelje i dva meseca mislim da ću se snaći, imam detelinu.

Nastaviće se!