Da li nemamo sreće u ljubavi ili nas Bog čuva od pogrešnih izbora?

Pre nekoliko godina, dok sam uživao u svom prvom pravom godišnjem odmoru, u Nišu naiđem na babu Ciganku, gataru i kako ona sam kaže poštenu ženu iz Makedoniju, u šta ja uopšte ne sumnjam. Nakon dužeg i vrlo živopisnog gatanja, koje ne želim sad da opisujem, baba meni kaže kako sam popio neku crnu vodu, reko iz Novog sada Sam, stalno na Dunavu, nekad ga se i nagutam, i vodovod malo, malo pa nam pusta crnu vodu... Ali kaže baba nije to, nego mi neko dao crnu vodu i ukleo me da nemam sreće u ljubavi. Gledam ja babu reko ovo mi nešto poznato, kad, nastavi baba, da mi proda travku, što nije trava kao što sam ja mislio, već neka ikonica, amajlijica, tako nešto. Gledam ja, malo mi smešno, al reko baba se stvarno potrudila, svašta mi napričala, ma daj da ja to uzmem, ali kad baba izvali cenu, i to ladno i drsko, čist bezobrazluk. Tražila je otprilike ko dva puta vozom da se stigne do Novog Sada preko Beograda ili kao recimo karta za jedan dan Exita, odnosno više nego što je bila karta za najveće koncerte te godine. Ja reko baba e si normalna, ona tela da se cenka, ali bilo je stvar principa, tu ja babi svašta reko i kako je nije sramota da toliko za gluposti traži, da sam teo da joj kupim tu travkiu i da je rekla upola manje (što je i dalje bilo dosta) dao bi joj, ali da mi sad ne pada na pamet i reko joj da se nosi i okrenem se i odem.
Bio ja tad zaljubljen u jednu devojku, a ni ona nije bila baš ravnodušna prema meni, i trebali mi da se vidimo par dana nakon toga i ja ubeđen da je to to, nešto će da bude, još nisam mogao da budem siguran i šta, ali... Ništa se nije desilo. Na neki bukvalno neverovatan način i obrt sudbine, mi se nismo ni videli tad kad smo trebali.
Odma se setim ja babe i krenem da vrtim svoj život u nazad i dodjem do zaključka da u životu nisam bio sa devojkom u koju sam zaista bio zaljubljen. Ako bi se prvo zaljubio do te devojke ne bi mogao da dodjem, a ako se zaljubim u devojku koja je već tu, tog momenta bi ona, iz nekih neverovatnih i čudnih razloga, nestajala iz mog života ili bi se među nama pojavljivao nevidljivi zid, kao Kineski samo jedno hiljadu puta veći. Znači to je to, baba je u pravu, nemam sreće u ljubavi... A da vam ne pričam i da mi je Venera iz 10. kuće u opoziciji sa Saturnom iz 4. kuće! Dokazi su dakle previše očigledni, čvrsti i egzaktni NEMAM SREĆE U LJUBAVI!
Saznao sam i da nisam jedini, da ovakvih kao ja ima mnogo, da bi mogli komotno da napravimo grupu građana i prijavimo se za sledeće parlamentarne izbore. Počeo sam da razmišljam jebo pare, što ne dadoh babi, ma može se si stopom stići od Niša do Novog Sada (tada bi me možda i pokupile tri preterane ribe, recimo Čarlijevi Anđeli ili tako neke... pa imao bi travku za sreću u ljubavi zar ne). Pa sam se setio da nisam teo da joj dam pare iz principa, pa onda pomislio jebo principe, ali bilo kasno. Tržio ja posle babu na sve strane, da joj se izvinim i travku da joj kupim, ma ne jednu, već pet, minimum, za cenu ne pitam, ali babe nigde nema. A kod mene sve po starom, dok se ne zaljubim sve super, čim se zaljubim sve propadne u milisekundi. Imao sam dva izbora, da živim bez ljubavi ili da patim. Prvo ne dolazi u obzir jer život bez ljubavi nije život. A kad čovek pati i kad boli zna i da je živ (joj kakve li greške!), a najvažnije je da znate da ste živi!
U trenutku još jednog mog ljubavnog brodoloma, od jedne prijateljice čuo sam jednu pametnu izjavu, da nije tačno da nemamo sreće u ljubavi već da nas Bog čuva od pogrešnih izbora. Iako shrvan bolom, počeo sam da razmišljam, da li ja zaista nemam sreće u ljubavi? Kao prvo najveći deo svog života prema devojkama sam bio totalni kreten i to kreten najgore vrste, o kakvoj sreći ja onda pričam. Crna mi voda nije ni trebala, crni su mi ko asfalt bili i duša i srce. Ali dobro i tada samj imao neke kratkotrajne i retke svetle trenutke kada sam bio dobar pa opet ništa. A sad sam već duže vreme dobar, toliko dobar da desetostruko poništavam sve ono loše iz prošlosti i opet ništa ne vredi. Onda sam shvatio da sam, sem jednom, do sad uvek bio zaljubljen u totalno pogrešne devojke, to čovek čim se malo ohladi vrlo lako može da uvidi, i ako se doda još ono sa početka, da sam bio totalni kreten, pa eto dobitne kombinacije, baba tu uopšte ne treba. Ono jednom što sam pomenuo, pa tada sam bio klinac i uopšte se nisam snašao, mnogo me je to posle koštalo, mislim da sam tada i postao kreten, ali sam na kraju mnogo i naučio. U svakom slučaju sam zaključio da mene zapravo Bog čuva (a i druge od mene).
Ali šta ako je to samo izgovor, slamka jednog davljenika. Tu se vraćamo na početak, da li nemamo sreće u ljubavi ili nas Bog čuva pogrešnih izbora i zašto uopšte pogrešno biramo? U to da me Bog čuva uopšte ne sumnjam, siguran sam, i hvala mu! A da nemam sreće u ljubavi je činjenica. Konrtradikcija, e pa nije!
Dokaz za obe tvrdnje je što sam trenutno sam, nisam ni sa onom pravom, a ni sa pogrešnom. Do sad očigledno nikad nisam bio sa onom pravom, ali je svaka pogrešna korak bliže onoj pravoj. Od pogrešnih učite koji su kvaliteti koje prava treba da poseduje, koje su vam mane prihvatljive, koliko ste vi sami sposobni da se prilagodite, šta je to preko čega ne možete da pređete... Drugim rečima upoznajete sebe, a i tu drugu osobu koju tražite, a pogrešne u datom trnutku postaju prave. Sve ovo lepo zvuči, ali tu je jedno gadno "ali".
Ali otkud onda bol i patnja zbog svih tih pogrešnih koje neas uče i koje bi zapravo trebalod da nas čine boljim samim tim i srećnijim. Uopšte ne sumnjam da bi neko upućen u rad žlezda sa unutršnjim izlučivanjem dao egzaktno objašnjenje da je sve to zbog odrđenog odnosa oderđenih hormona, i ja to uopšte ne bi to dovodio u pitanje, ali bi se izdigao iznad nivoa proste hemije, ipaki ti hormoni se luče po nečijem naređenju. Znači odakle patnja i bol zbog ljubavi i zbog pogrešnih? Da nas podsete da smo živi? Možda, ali ne verujem. Negde smo nešto pogrešno razumeli! A to negde je na početku. Ne patimo mi zbog ljubavi, patimo zbog straha i sebičnosti, svoje i tuđe. Zbog straha smo spremni na žrtve, a ljubav nisu žrtve i čim žrtve padnu eto i razloga za negodovanje, ljutnju, patnju.... Sebičnost nam ne da da ljubav, koliko god pogrešna bila pustimo. Ma koliko god bili svesni da to nije to, nismo u stanju da priznamo sebi da smo izgubili, da smo sami, sebično želimo nešto samo zato što ga više nemamo i onda smo spremni na najgora mučenja i sebe i drugih. Izvor patnje nije ljubav! Ljubav je ono što vas oplemenjuje, vuče napred i tera da učinite više nego što ste ikada mislisi da možete. A ljubav prema pogrešnoj je zaista put ka pravoj, naravno ako ugasite sebičnost i posesivnost i strah da nikad nećete naći onu pravu. A najteže je isključiti, zapravo savaldati svoj strah i svoju sebičnost. Kada bi nesebično voleli i nesebično puštali ljude da odu, bez straha da li će nam se opet pružiti nova šansa svet bi bio mnogo lepše mesto. Ali isto tako moramo tražiti i od drugih da nesebično puste nas, da nas ne vuku nazad u svoje mrakove, da prestanu da nas muče i puste nas da živimo svoje živote kako mi mislimo da treba. Sve je to teško, jako teško i ja to znam, ali nije ne moguće, nije nemoguće ako se potrudimo, ako damo sve od sebe, ne da nosimo stare ljubavi na leđima gde god da krenemo, već da ih ostavimo iza sebe tamo gde im je i mesto u prošlosti, da uživamo u sadašnjosti i novoj ljubavi koja nam stiže i da krenemo dalje jači i spremniji. Ja vam ne mogu reći kako to da uradite jer ne znam ni sam, ali se trudim, tražim svoj put i kad se smejem znaam da sam na njemu, a kad mislim loše i sebično i kada osećam bol znam da sam skrenuo. A svako sam u sebi mora naći snagu da oslobodi druge i da traži slobodu za sebe i samo će se tad osloboditi bola i patnje. I Bog, Svemir, Nešto Treće ili Četvrto, nas čuva, sve! Samo toga nismo uvek svesni, a nesrećne ljubavi donosimo sami sebi. I kao što sve pogrešne u jednom trenutku postaju prave, tako ni prava ne može naići u pogrešnom trenutku. A sledeći put kad sa nekim budete nazdravljali setite se mene, svih onih sa slomljanim srcem i ovoga što sam vam ovde rekao i nazdravite za sreću u ljubavi!

Uspomene

ja imam jednu kutiju od nekh starih starki u koju ubacujem sve meni bitne papire i sitnice koje bi bilo ko drugi smatrao djubretom. Preturajući nedavno po toj mojoj kutiji sa uspomenama zaključio sam da najvrdenije što posedujem su moje iskorišćene ulaznice sa konceerta na kojima sam bio. Počeo sam onda da preturam po uspomenam u mojoj glavi, šta je bilo to što mi je menjalo život... Sećam se jednog koncerta, jednog od prvih ili možda i prvog na kom sam bio i kako je cela sala kao jedan tapšala, ostao sam bez daha. Sećam se kada sam prvi put slušao Hendrixa. Sećam se drugog rifa pesme staisfaction i momenta kada sam ugledao Keitha Ricardsa, sećam se kako je Robert Plant muzikom oslobodio zmaja, i kakko sam video drevnu magiju u muzici, kako mi se u grudima nešto slomilo kada sam čuo back in black, kako sam nekolko puta umalo doživeo prosverljenje na kncertu thievery corporation, kako su Faithless spojili snagu neba i zemljei kako sam se sa Santanom molio. Sećam se i njneog tela kako se izvija za loptom na letnjem suncu i jedne prolećne zore sa jednom soljom i dva caja... Svaki me je od tih trenutaka slomio, jedan je posadio seme jedna me je okrenuo i vrtoglavo povukao u beskonačnost, jedan me je naučio da uvek ima novo i da uvek ima još, da je sve magija, jedan mi je slomio dsušu i pokazao da je sve moguce... U tim momentima sam otkrio da sam spososban i spreman za mnogo više, mogu mnogo više, koroz takve trenutke sam naučio da zivim, cenim život, sebe i druge, da volim... Ti me trenuci zapravo ne menjaju niti stvaraju već stalno podsećaju na ono što zapravo jesam. Zato je gomila šarenih, pocepanih papirića što su nekad bile ulaznice za koncert meni ono najvrednije što imam, jer to nisu uspomene, već ono što jesam

Zeleni čaj

Kada se priprema zeleni čaj postoji jedan trenutak, jedan kratak, kratak vremenski interval, negde oko trećeg minuta , kada se čaj treba procediti. Ako čaj procedite ranije biće slab i bezukusan, dobićete samo vruću vodu, ako zakasnite čaj postaje gorak i možda čak i otrovan. Ali ako pronađete taj pravi trenutak i čaj procedite baš kad treba, dobićete neverovatnu punoću ukusa, koji će se poput oblaka širiti vašim ustima i doneti neverovatne užitke, okrepljenje, ozdravljenje i oporavak i tela i duše. Prava je umetnost pronaći taj trenutak, ne vredi vam da gledate na sat, ni jedan sat ne ume da pokaže pravi trenutak. Nekada to bude za dva, nekada za četiri minuta, to zavisi od samog čaja, njegove količine, temperature vode i ko zna kojih još fizičko-hemisko-bioloških faktora. Morate se osloniti na svoje sposobnosti, iskustvo i instinkte, morate pratiti promenu boje, osetiti miris, slušati svoj unutrašnji glas... Tako je i u životu, za sve postoji pravi trenutak. To je onaj momenat kada se boje, mirisi, ukusi spoje jednu savršenu kombinaciju i daju predivnu muziku. Kada vazduh postane gust, sladak, a prsti lepljivi. Kada imate utusak da idete nizbrdo, a nešto u stomaku vas vuče da poletite. Sve što uradite tada biće divno, savršeno, doneće sreću i uspeh. Ako se uradi pre, biće bledo neprimetno, obično, ako se uradi posle... pa, ostaviće gorak ukus u ustima, a može da bude i opasno. Prava umetnost života je u prepoznavanju i korišćenju tih trenutaka. Zato budite uvek u pravo vreme na pravom mestu i učinite pravu stvar!!!

Savršenstvo snežne pahulje

Kako nastaju snežne pahulje? Snežne pahulje nastaju kada voda iz stanja pare direktno prelazi u čvrsto stanje, odnosno kada od vodene pare odmah, bez prelaska u tečno stanje, nastaje led. Ovaj proces se naziva resublimacija. U zavisnosti od temperature na kojoj se ovaj proces dešava dobijaju se različiti oblici snežnih pahulja. Pahulja snega je led, a pošto je led kristal, znači da ima tačno odredjenu strukturu, odnosno svaki molekul vode nalazi se na tačno odredjenom mestu. Znači iz stanja pare u kom se molekuli vode nalaze u prilično haotičnom stanju dobijamo strogo uredjenu strukturu gde se svaki moleku smešta na tačno odrdjeno mesto, samo sledeći zakone fizike, odnosno svemira u kom živimo.
Baš u tome je i savršrnstvo snežne pahulje, molekul vode ne razmišlja gde bi u pahulji mogao da se smaesti, da li bi bilo bolje ovako ili onako, zašto on mora da bude baš tu, a ne negde drugde, da li je negde drugde bolje nego tu gde jeste... molekul vode prosto dolazi na njemu predvidjeno mesto nigde drugde, nije mu ni bitno da bude bilo gde drugde jer je to jedino mesto gde on može da bude. Jedna snežna pahulja je savršena zato što nastaje samo po zakonima svemira, ne uprljana razmišljanjem i pokušajem da shvati, prosto sledi mnogo veću mudrost i predstavlja čist i neiskvren dah stvaranja samog Univerzuma.

Na početku beše Hendriks

Mislim da sam imao negde oko 11-12 godina i za svoj uzrast sam bio prilično dobro muzički obrazovan, zapravo od uvek sam bio okružen muzikom. Sećam se kad sam bio baš, baš, baš mali, nisam još ni u školu krenuo, istrčao sam presrećan na dvorište da podelim radost sa drugarima zato što me mama vodi da kupimo novi album Dejvida Bouvija, na šta su mi oni rekli kako neko takav ne postoji (neki od njih se danas kunu u istog) i da sam ja sve to izmislio i danima nisu hteli da se igraju samnom jer su mislili da sam lud. Eto i kao baš jako mali sam pratio muzička dešavanja iako me je to koštalo socijalnog života, tako da sam do te 11-12 godine smatrao sebe za prilično iskusnog muzičkog konzumenta. Šta se tada, kako i kojim redom sve dešavalo sad više i ne mogu da se setim, to vam je jedan od onih momenata kada sudbina uzme stvar u svoje ruke i sada mi sve deluje kao san. Za Hendriksa sam naravno znao, i da je on najveći gitarista svih vremena, da je svirao zubima i iza glave, ali ga nikad nisam slušao. Negde u to vreme se pojavio i film Crni Bombarder i iskreno sad više ne znam da li je do mene došla prvo kaseta ili priča o crnim rupama, ali kada Fleka objašnjava kako se pomoću crnih rupa može slušati Hendriks ja sam tačno znao i razumeo o čemu govori. U svakom slučaju ili u svakoj nameri ili već ne znam ni sam, (zaista ne znam kako drugačije da počnem ovu rečenicu), mamina kuma mi je jednom prilikom rekla da ima nešto za mene, i iz tašne izvadila jednu kasetu, plavo žuti omot sa slikom čoveka čudnog izraza lica, poput nekog drevnog šamana u transu, sa gitarom, Jimi Hendix Last Experience. Istog moneta sam znao da držim nešto neverovatno, ali još nisam bio potpuno svestan šta, osećao sam se poput krstaša koji je primio deo svetog krsta. Sačekao sam sledeći dan da svi odu od kuće, seo ispred kasetofona, ubacio kasetu, pojačao do kraja i stisnuo play, začuo se onaj psihodelični vah sa koijim počinje Voodoo Child i ja sam se promenio zauvek... U mojoj glavi je nešto kvrcnulo, mislim da sam doživeo neku vrstu prosvetljenja, dodira sa višom svešću (posle mi se nešto slično dešavalo više puta, posebno na koncertima), svesnost mi se promenila, iz zvučnika nisu izlazili zvuci već boje i to boje koje imaju ukus, ugrizao sam te boje i poleteo, više nisam bio na zemlji, više nisam bio ni deo ovog sveta, postao sam deo muzike. Tog momenta sam shvatio da se prava muzika ne sluša već doživljava. Bio sam u stanju da satima u transu sedim ispred kasetofona ili u istom transu skačem u divljem plesu, nesvestan bilo čega oko sebe. Vrlo brzo sam Hendriksom spržio zvučnika tog kasetofona, pa još jednog, pa još jednog... Zapravo sve zvučnike i slušalice do kojih sam se u životu dokopao sam za kratko vreme spržio Hendriksom. Slušalice sam pojačavao do te mere da je mozak počinjao da mi se pomera i u roku od par minuta bi se toliko zagrejale da bi uši počinjale da me peku, a to je ništa naspram onoga koliko sam pojačavao zvučnike, a pojačavao sam ih toliko da kada legnem osećam kako se pod ispod mene trese, ali za Hendriksa ništa nije dovoljno glasno... Možda ću jednog dana razumeti poreklo mase, higsov bozon, teoriju struna, kako je sve nastalo... ali nikad neću razumeti kako neko stvara takvu muziku, to je za mene najveća magija, a ljudi koji to čine najveći geniji. Nadam se da će za nekih 200-300 godina kada odlučim da napustim ovaj svet postojati dovoljno moćni zvučnici da ću sesti između njih pustiti All Along The Watchtower ili Voodoo Child i dezintegrisati se...

San

Da li vam se nekad desilo da vreme stane, da sve nestane i odjednom zavlada tišina, i da ispred sebe vidta samo dva sjajna oka. Meni jeste, samo više ni sam ne mogu da budem siguran da li je u pitanju bio san, priviđenje ili se zaista dogodilo. Bilo je to na Exit-u 2009. pre nastupa Prodidžija. Mislim da je oko mene u tom momentu bilo milion ljudi, svi su se nešto gurali i galamili, ja sam stojao sam, tamo kod onog drveta na sred mejna gde je kamera. I tada sam je ugledao, malu preslatku devojku, zapravo ugledali smo se, ma ne znam ni sam. U tom momentu kad sam je video odjednom su nestali i drvo i svi oni ljudi, nastala je potpuna tišina, ništa se nije kretalo i postojale su samo njene oči. Rekla je hi, i ja sam joj odgovorio sa hi. Dalje je sve postalo nekako, uf ni sam ne znam... Počeli smo da se približavamo jedno drugom, više nisam ni siguran kako, imam osećaj da sam lebdeo, odmah smo počeli da se dodirujemo, mazimo, dok smo se grlili pitao sam je za ime, nisam rzumeo prvi put, pa je morala da mi ponovi, nisam razumeo ni tad, mada mislim da je rekla meri, ali to sad i nije bitno. Ja sam moje ime ponovio tri puta i kad je i nakon trećeg puta rekla what, usne su nam se već dodirivala i ja sam, naravno na čistom srpskom, sa limanskim akcentom rekao, ’ma jebo ime, daj da se ljubimo’. Posle više ne znam ni kako smo komunicirali, mislim da smo razmenjivali misli jer su mi u sećanju u glavnom ostale samo slike onoga što je želela da mi kže. Predivno se ljubila, nekako nežno i slatko mislim da je poljubac više bio kao maženje jezikom i usnama nego ljubljnenje. Rekla mi je da je iz Engleske, da je na putu već više od 6 nedelja, da u Engleskoj situacija nije baš najbolja i da joj je jeftinije bilo da obilazi Evropu nego da sedi kući, ali da joj je već dosta i da joj jako nedostaje njen krevet. Kako sutra treba da ode na dva dana u bg i pitla me da idem sa njom, ja sam odgovorio da ne mogu jer moram da radim (joooj, glupi stalni posao, znao sam da ce mi glave doci), rekao sam joj da se nakon ta dva dana vrati opet u ns, ali je rkla da već ima avionsku kartu iz Beograda za London. Rekla je i da je sad tu sa drugaricama koje je izgubila i koje je pokušavala da nadje. Ustvari ja nisam siguran da je išta rekla jer ko što rekoh imam utisak da mi je prebacivala misli. U glavi su mi ostale samo slike, njene sobe, kako se vuče po raznim hostelima i spava u vreći, čak mi je ubacila i slike drugarica. Koliko smo se tako ljubili i pričali više ne znam ni sam, meni izgleda kao večnost, prosto nismo mogli da ispustimo jedno drugo, onda su se pojavile i njene drugarice, došle po instrukcijama koje im je dala sms-om, glupa moderna tehnologija, zapanjilo me je što sam ih odma prepoznao. Morali smo da prestanemo da se ljubimo i pređemo na ovu normalnu, verbalnu, komunikaciju iako i dalje nismo puštali jedno drugo. Rekla je da ide sa drugaricamo do te neke engleske ekipe (glupi Englezi), ali da ćemo se posle videti, ja sam rekoa ok, nema problema, neko vreme je stajala i gledala me zbunjeno očekujući nešto, a onda su je drugarice odvukle, i nestala mi je iz vidokruga. Odjednom se vratila gužva, guranje, galama i u tom momentu sam se setio, KAKO ĆEMO SE OPET NAĆI U TOM HAOSU!!! Pomislio sam konju, magarčino, debilu, pa niste se dogovorili gde da se nađete, zato te je i gledala tako zbunjeno. Naravno nismo se našli. Nije bitno samo da imate sreće već i da tu sreću zgrabite i ne puštate, da je iskoristite, a ne ko ja da ispadnete najveći degenerik na svetu. Mogao bi ovu priču da završim ovako, ali neću! Znate završilo se baš kao što je i trebalo, to je bilo nešto nestvarno, jdena proživljen predivan san, i kao svaki takav san treba da ostane nezavršen, neuhvatljiv. Da smo se opet našli sigurno bi nam bilo divno, ali bi postalo obično, san bi se pretvorio u avanturu, predivnu avanturu, ali samo avanturu, ovako je sve ostalo uzvišeno i nedokučivo prosto, prosto predivno. Proživljeni san, on toliko ispunjava i daje toliko nade, svaki put kad pomislim na to ja se raznežim i počnem da se topim. Svako bi trebao da ima bar jedan takav proživljen san, nešto što ispinjava, stvarno, a nestvarno...

ROĐEN DA BUDEM ROK ZVEZDA

Da li ste se ikad zapitali za sta ste vi zapravo stvoreni? Ja jesam, i dobio sam odgovor. Nije to baš bio trenutak prosveljenja, mozda pre trenutak otkrovenja. Bio septembar i predivan dan, setao sam kucu pored Dunava, tada su mi se već neko vreme dešavale drastične promene u životu, i od jednom, iz čista mira mi je palo na pamet da je Svemir svaki atom mog tela, svaki molekul.svaku ćeliju mog organizma, doveo tu gde jeste sa samo ednim ciljem: da postanem rock muzičar i to bubnjar! Bog je mene stvorio da budem rock zvezda! U tom momentu mi je sve posatlo jasno, zašto sam takav kakav jesam, začto sam radio sve što sam radio, zašto radim sve što radim... Imam organizam koji je bez vecih posledica uspevao da apsorbuje sva sranja koja sam u sebe trpao u ogromnim i preogromnim količinama, a stvarno sam trpao svašta, mislim da samo cijanid nism progutao, a možda i jesam, a da ni ne znam. Sposoban sam da danima ne spavam ukoliko se provodim, stalno imam potrebu za nekm zurkama akcijama provodima, a i kad spavam malo spavam. Sklon sam svim porocima, kojih sam se uspešno u jednom momentu mlate ne od jednom odrekao. Ma imam sve neophodne karakterisike i osobine jedne prave rok zvezde, kažite šta vam treba i ja to mogu i verovano i već jesam uradio. Ma bio bi najveći rok bubnjar svih vremena, poznatiji nego Tomi Li, bolji nego Džindžer Bejker, dobro aj ne baš bolji od Bejkera ali tu negde. Pojavljivao bi se na MTV-ju i kod onog što zvezdama paraivi zvrčke, samo što bi ga ja provalio. Išao bi na klinike za odvikavanje i tamo bi se družio sa Lindzi Lohan i onom mršavom manekenkom što se sad kao nešto smirila, a posle bi se čist proseravao kako treba živeti (manje više to i sad radim), ma kažem vam lepo stvoren sam da budem prava, pravcata, velika rok zvezda!
Kad sam bio mali, kada bi me pitali šta želim da budem kad porastem ja bih odgovarao fizičar ili general (znam nije to baš normalno), a u tom trenutku otkrovenja sam se setio i zašto. U meni se probudilo jedno davno, duboko zakopano sećanje. Bio samm jako, jako mali i još nisam znao ni šta je fizika ni ko su fizičari (iskreno, prvo mislim da e zma baš u potpunosti ni dan danas), a nije mi ni bilo bitno, bio sam bezbrižan. Tada sam za neko rođendan il novu godinu ili čisto ovako na poklon dobio jedan mali doboš, običan mali dečiji doboš, ali moja fascinacija tim predmetom, a još više tim zvucima koji on proizvodi je bila neverovatna, bio sam hipnotisan, opsednut! No na moju veliku žalost moja kolina nije razumela moj talenat i predivne zvuke koje sam ja proizvodio odrasli su smatrali bukom. Na prevaru su mi uzeli doboš i podvalili knjge sa šarenim slikama, o dinosaurusima, vulkanima, svemiru i pprirodi i priče o Njutnu i kako je otkrio boje, Ajnštajnu i Arhimedu... A ja, dete ko dete, dobrica, lakoveran i naivan polako zaboravio doboš i zavoleo fiziku (teli su oni mnogo gore, da zavolim neku istoriju umetnosti, ili tako već nešto, ali toliko naivan nisam bio ni u pelenama). I odma sam se setio Malog Princa i kako je Egziperi trebao da postane slikar, ali svet odraslih nije razumeo njegov talenat. I eto, tako bi sad moje bubnjarske palice stojale u kući slavnih odma pored palica Markija Ramona i Čarlija Votsa. Ali ko zna zašto je to dobro, da Egziperi nije postao pilot, ne bi se ni pokvarenim avionom spustio u pustinju, a mi danas ne bismo znali za malog princa, kakva bi to šteta bila, jedan mali princ vredi više nego čto su svi bubnjari iza sebe ikad ostavili, a ko zna gde će mene sve moj put da odvede :-)