Na početku beše Hendriks

Mislim da sam imao negde oko 11-12 godina i za svoj uzrast sam bio prilično dobro muzički obrazovan, zapravo od uvek sam bio okružen muzikom. Sećam se kad sam bio baš, baš, baš mali, nisam još ni u školu krenuo, istrčao sam presrećan na dvorište da podelim radost sa drugarima zato što me mama vodi da kupimo novi album Dejvida Bouvija, na šta su mi oni rekli kako neko takav ne postoji (neki od njih se danas kunu u istog) i da sam ja sve to izmislio i danima nisu hteli da se igraju samnom jer su mislili da sam lud. Eto i kao baš jako mali sam pratio muzička dešavanja iako me je to koštalo socijalnog života, tako da sam do te 11-12 godine smatrao sebe za prilično iskusnog muzičkog konzumenta. Šta se tada, kako i kojim redom sve dešavalo sad više i ne mogu da se setim, to vam je jedan od onih momenata kada sudbina uzme stvar u svoje ruke i sada mi sve deluje kao san. Za Hendriksa sam naravno znao, i da je on najveći gitarista svih vremena, da je svirao zubima i iza glave, ali ga nikad nisam slušao. Negde u to vreme se pojavio i film Crni Bombarder i iskreno sad više ne znam da li je do mene došla prvo kaseta ili priča o crnim rupama, ali kada Fleka objašnjava kako se pomoću crnih rupa može slušati Hendriks ja sam tačno znao i razumeo o čemu govori. U svakom slučaju ili u svakoj nameri ili već ne znam ni sam, (zaista ne znam kako drugačije da počnem ovu rečenicu), mamina kuma mi je jednom prilikom rekla da ima nešto za mene, i iz tašne izvadila jednu kasetu, plavo žuti omot sa slikom čoveka čudnog izraza lica, poput nekog drevnog šamana u transu, sa gitarom, Jimi Hendix Last Experience. Istog moneta sam znao da držim nešto neverovatno, ali još nisam bio potpuno svestan šta, osećao sam se poput krstaša koji je primio deo svetog krsta. Sačekao sam sledeći dan da svi odu od kuće, seo ispred kasetofona, ubacio kasetu, pojačao do kraja i stisnuo play, začuo se onaj psihodelični vah sa koijim počinje Voodoo Child i ja sam se promenio zauvek... U mojoj glavi je nešto kvrcnulo, mislim da sam doživeo neku vrstu prosvetljenja, dodira sa višom svešću (posle mi se nešto slično dešavalo više puta, posebno na koncertima), svesnost mi se promenila, iz zvučnika nisu izlazili zvuci već boje i to boje koje imaju ukus, ugrizao sam te boje i poleteo, više nisam bio na zemlji, više nisam bio ni deo ovog sveta, postao sam deo muzike. Tog momenta sam shvatio da se prava muzika ne sluša već doživljava. Bio sam u stanju da satima u transu sedim ispred kasetofona ili u istom transu skačem u divljem plesu, nesvestan bilo čega oko sebe. Vrlo brzo sam Hendriksom spržio zvučnika tog kasetofona, pa još jednog, pa još jednog... Zapravo sve zvučnike i slušalice do kojih sam se u životu dokopao sam za kratko vreme spržio Hendriksom. Slušalice sam pojačavao do te mere da je mozak počinjao da mi se pomera i u roku od par minuta bi se toliko zagrejale da bi uši počinjale da me peku, a to je ništa naspram onoga koliko sam pojačavao zvučnike, a pojačavao sam ih toliko da kada legnem osećam kako se pod ispod mene trese, ali za Hendriksa ništa nije dovoljno glasno... Možda ću jednog dana razumeti poreklo mase, higsov bozon, teoriju struna, kako je sve nastalo... ali nikad neću razumeti kako neko stvara takvu muziku, to je za mene najveća magija, a ljudi koji to čine najveći geniji. Nadam se da će za nekih 200-300 godina kada odlučim da napustim ovaj svet postojati dovoljno moćni zvučnici da ću sesti između njih pustiti All Along The Watchtower ili Voodoo Child i dezintegrisati se...