Da li nemamo sreće u ljubavi ili nas Bog čuva od pogrešnih izbora?

Pre nekoliko godina, dok sam uživao u svom prvom pravom godišnjem odmoru, u Nišu naiđem na babu Ciganku, gataru i kako ona sam kaže poštenu ženu iz Makedoniju, u šta ja uopšte ne sumnjam. Nakon dužeg i vrlo živopisnog gatanja, koje ne želim sad da opisujem, baba meni kaže kako sam popio neku crnu vodu, reko iz Novog sada Sam, stalno na Dunavu, nekad ga se i nagutam, i vodovod malo, malo pa nam pusta crnu vodu... Ali kaže baba nije to, nego mi neko dao crnu vodu i ukleo me da nemam sreće u ljubavi. Gledam ja babu reko ovo mi nešto poznato, kad, nastavi baba, da mi proda travku, što nije trava kao što sam ja mislio, već neka ikonica, amajlijica, tako nešto. Gledam ja, malo mi smešno, al reko baba se stvarno potrudila, svašta mi napričala, ma daj da ja to uzmem, ali kad baba izvali cenu, i to ladno i drsko, čist bezobrazluk. Tražila je otprilike ko dva puta vozom da se stigne do Novog Sada preko Beograda ili kao recimo karta za jedan dan Exita, odnosno više nego što je bila karta za najveće koncerte te godine. Ja reko baba e si normalna, ona tela da se cenka, ali bilo je stvar principa, tu ja babi svašta reko i kako je nije sramota da toliko za gluposti traži, da sam teo da joj kupim tu travkiu i da je rekla upola manje (što je i dalje bilo dosta) dao bi joj, ali da mi sad ne pada na pamet i reko joj da se nosi i okrenem se i odem.
Bio ja tad zaljubljen u jednu devojku, a ni ona nije bila baš ravnodušna prema meni, i trebali mi da se vidimo par dana nakon toga i ja ubeđen da je to to, nešto će da bude, još nisam mogao da budem siguran i šta, ali... Ništa se nije desilo. Na neki bukvalno neverovatan način i obrt sudbine, mi se nismo ni videli tad kad smo trebali.
Odma se setim ja babe i krenem da vrtim svoj život u nazad i dodjem do zaključka da u životu nisam bio sa devojkom u koju sam zaista bio zaljubljen. Ako bi se prvo zaljubio do te devojke ne bi mogao da dodjem, a ako se zaljubim u devojku koja je već tu, tog momenta bi ona, iz nekih neverovatnih i čudnih razloga, nestajala iz mog života ili bi se među nama pojavljivao nevidljivi zid, kao Kineski samo jedno hiljadu puta veći. Znači to je to, baba je u pravu, nemam sreće u ljubavi... A da vam ne pričam i da mi je Venera iz 10. kuće u opoziciji sa Saturnom iz 4. kuće! Dokazi su dakle previše očigledni, čvrsti i egzaktni NEMAM SREĆE U LJUBAVI!
Saznao sam i da nisam jedini, da ovakvih kao ja ima mnogo, da bi mogli komotno da napravimo grupu građana i prijavimo se za sledeće parlamentarne izbore. Počeo sam da razmišljam jebo pare, što ne dadoh babi, ma može se si stopom stići od Niša do Novog Sada (tada bi me možda i pokupile tri preterane ribe, recimo Čarlijevi Anđeli ili tako neke... pa imao bi travku za sreću u ljubavi zar ne). Pa sam se setio da nisam teo da joj dam pare iz principa, pa onda pomislio jebo principe, ali bilo kasno. Tržio ja posle babu na sve strane, da joj se izvinim i travku da joj kupim, ma ne jednu, već pet, minimum, za cenu ne pitam, ali babe nigde nema. A kod mene sve po starom, dok se ne zaljubim sve super, čim se zaljubim sve propadne u milisekundi. Imao sam dva izbora, da živim bez ljubavi ili da patim. Prvo ne dolazi u obzir jer život bez ljubavi nije život. A kad čovek pati i kad boli zna i da je živ (joj kakve li greške!), a najvažnije je da znate da ste živi!
U trenutku još jednog mog ljubavnog brodoloma, od jedne prijateljice čuo sam jednu pametnu izjavu, da nije tačno da nemamo sreće u ljubavi već da nas Bog čuva od pogrešnih izbora. Iako shrvan bolom, počeo sam da razmišljam, da li ja zaista nemam sreće u ljubavi? Kao prvo najveći deo svog života prema devojkama sam bio totalni kreten i to kreten najgore vrste, o kakvoj sreći ja onda pričam. Crna mi voda nije ni trebala, crni su mi ko asfalt bili i duša i srce. Ali dobro i tada samj imao neke kratkotrajne i retke svetle trenutke kada sam bio dobar pa opet ništa. A sad sam već duže vreme dobar, toliko dobar da desetostruko poništavam sve ono loše iz prošlosti i opet ništa ne vredi. Onda sam shvatio da sam, sem jednom, do sad uvek bio zaljubljen u totalno pogrešne devojke, to čovek čim se malo ohladi vrlo lako može da uvidi, i ako se doda još ono sa početka, da sam bio totalni kreten, pa eto dobitne kombinacije, baba tu uopšte ne treba. Ono jednom što sam pomenuo, pa tada sam bio klinac i uopšte se nisam snašao, mnogo me je to posle koštalo, mislim da sam tada i postao kreten, ali sam na kraju mnogo i naučio. U svakom slučaju sam zaključio da mene zapravo Bog čuva (a i druge od mene).
Ali šta ako je to samo izgovor, slamka jednog davljenika. Tu se vraćamo na početak, da li nemamo sreće u ljubavi ili nas Bog čuva pogrešnih izbora i zašto uopšte pogrešno biramo? U to da me Bog čuva uopšte ne sumnjam, siguran sam, i hvala mu! A da nemam sreće u ljubavi je činjenica. Konrtradikcija, e pa nije!
Dokaz za obe tvrdnje je što sam trenutno sam, nisam ni sa onom pravom, a ni sa pogrešnom. Do sad očigledno nikad nisam bio sa onom pravom, ali je svaka pogrešna korak bliže onoj pravoj. Od pogrešnih učite koji su kvaliteti koje prava treba da poseduje, koje su vam mane prihvatljive, koliko ste vi sami sposobni da se prilagodite, šta je to preko čega ne možete da pređete... Drugim rečima upoznajete sebe, a i tu drugu osobu koju tražite, a pogrešne u datom trnutku postaju prave. Sve ovo lepo zvuči, ali tu je jedno gadno "ali".
Ali otkud onda bol i patnja zbog svih tih pogrešnih koje neas uče i koje bi zapravo trebalod da nas čine boljim samim tim i srećnijim. Uopšte ne sumnjam da bi neko upućen u rad žlezda sa unutršnjim izlučivanjem dao egzaktno objašnjenje da je sve to zbog odrđenog odnosa oderđenih hormona, i ja to uopšte ne bi to dovodio u pitanje, ali bi se izdigao iznad nivoa proste hemije, ipaki ti hormoni se luče po nečijem naređenju. Znači odakle patnja i bol zbog ljubavi i zbog pogrešnih? Da nas podsete da smo živi? Možda, ali ne verujem. Negde smo nešto pogrešno razumeli! A to negde je na početku. Ne patimo mi zbog ljubavi, patimo zbog straha i sebičnosti, svoje i tuđe. Zbog straha smo spremni na žrtve, a ljubav nisu žrtve i čim žrtve padnu eto i razloga za negodovanje, ljutnju, patnju.... Sebičnost nam ne da da ljubav, koliko god pogrešna bila pustimo. Ma koliko god bili svesni da to nije to, nismo u stanju da priznamo sebi da smo izgubili, da smo sami, sebično želimo nešto samo zato što ga više nemamo i onda smo spremni na najgora mučenja i sebe i drugih. Izvor patnje nije ljubav! Ljubav je ono što vas oplemenjuje, vuče napred i tera da učinite više nego što ste ikada mislisi da možete. A ljubav prema pogrešnoj je zaista put ka pravoj, naravno ako ugasite sebičnost i posesivnost i strah da nikad nećete naći onu pravu. A najteže je isključiti, zapravo savaldati svoj strah i svoju sebičnost. Kada bi nesebično voleli i nesebično puštali ljude da odu, bez straha da li će nam se opet pružiti nova šansa svet bi bio mnogo lepše mesto. Ali isto tako moramo tražiti i od drugih da nesebično puste nas, da nas ne vuku nazad u svoje mrakove, da prestanu da nas muče i puste nas da živimo svoje živote kako mi mislimo da treba. Sve je to teško, jako teško i ja to znam, ali nije ne moguće, nije nemoguće ako se potrudimo, ako damo sve od sebe, ne da nosimo stare ljubavi na leđima gde god da krenemo, već da ih ostavimo iza sebe tamo gde im je i mesto u prošlosti, da uživamo u sadašnjosti i novoj ljubavi koja nam stiže i da krenemo dalje jači i spremniji. Ja vam ne mogu reći kako to da uradite jer ne znam ni sam, ali se trudim, tražim svoj put i kad se smejem znaam da sam na njemu, a kad mislim loše i sebično i kada osećam bol znam da sam skrenuo. A svako sam u sebi mora naći snagu da oslobodi druge i da traži slobodu za sebe i samo će se tad osloboditi bola i patnje. I Bog, Svemir, Nešto Treće ili Četvrto, nas čuva, sve! Samo toga nismo uvek svesni, a nesrećne ljubavi donosimo sami sebi. I kao što sve pogrešne u jednom trenutku postaju prave, tako ni prava ne može naići u pogrešnom trenutku. A sledeći put kad sa nekim budete nazdravljali setite se mene, svih onih sa slomljanim srcem i ovoga što sam vam ovde rekao i nazdravite za sreću u ljubavi!