Metallica nastavak…

Evo me konačno u avionu, ali ne u onom iz beča, već is Barselone. Jbg… izvinite ali sam i mao prečapopsla poslednjih pet šest dana, nego gde smo stali…

Metalika je krenula, iako ih nisam dobro video odlično sam ih čuo i to mi je u tom momentu bilo dovoljno, i meni i svima oko mene, mislim da su ljudi više pali u neku vrstu delirijuma nego što su podivljali, atmosfera ja bila totalno luda, ovo smo svi godinama jedva čekali i evo nas opet… Na livadi, pod vedrim nebom desetine hiljada ljudi na gomili bez rastojanja (u tom momentu još uvek svi u majicama) deremo se iz sve snage, iskreno ne mogu da se setim koja je pesma kad išla ni šta je išlo sećam se da je na Enter Sandman oko mene od jednom nastalo dva metra mesta, da sam uz nešto skakao zagrljen sa nekim Madjarima, ali da li je to bilo pre ili posle nemam pojma, da se ne lažemo i um i telo su mi ekspolodirali a svest mi se rasula negde izmedju bubnja i gitara. U jednom momentu sam zastao, iza bine je zalazilo sunce, to je bio jedan od onih savršenih zalzaka, nebo je prelazilo od plave preko žute do purpurne i crvene, jedan od onih zalazaka koje su pokušavali da naslikaju u starim filmovima i koje je Bred Pit kao vampir godinama tražio. U tom momentu su počeli da sviraju Nothing Else Matters… Da se razumemo, jako volim tu pesmi ali je već toliko put preslušana da se već pomalo izlizala, znao sam da je moraju svirati i mislio sam da će to biti onaj deo koncerta kao ok, aj da odradimo to pa da nastavimo da skačemo, ali… Nešto se desilo. Da li su oni na bini bili svesni savršenog momenta u kom počinju da sviraju tu pesmu, da li je publika bila opijena tim zalaskom… Ne znam, ali od jednom svaka reč pesme je dobila svoje pravo značenje, svaka je reč imala težinu, poput neke gospel molitve, i kada je James Hetfield izgovorio All these words, I don't just say, zista je to i mislio i svako od nas je to zaista mislio, a nebo kao da se otvorilo, kao kada Bog sa renesanne slike pruža ruku i obasjava čovečanstvo i pokušava da ga spasi, zaista neverovatan i čaroban momenat, grlo mi se steglo ioči napunile suzama iz sebi ne mogu još uvek da objasnim zašto, ali kada god se setim tog momenta desi mi se isto. Na poslednjoj strofi su pustili ogromnu sliku James Hetfield i njemu su suze bile u očima i glas mu je drhtao tada sam pogledao oko sebe i shvatio da nisam jedini… svima u publici, a očigledno i na bini se steglo grlo i zasuzile oči. Ni posle toga se ne sećam baš najbolje kojim je redom šta išlo, možda ne bi bilo loše da mnađem set listu na netu da se podsetim, ali onoi čega se sećam je da su milon pute rekli, metallica loves you, we love you, everybody here love you… nakon nekih dva sata, možda malo više koncert se završio osećao sam se ponovo potpuno živ setio sam se ko sam, vratio sam se na osnove i sve mi je postalo jasno. Sve me je bolelo, telo je bilo premorenno, mozak željan sna ali nisam mogao… Nisam mogao samo da odem i da legnem da spavam… morao sam da odem da se pozdravim sa Pragom, u meni se probudilo nešto jače i od bola i nespavanja nešto što može da vas vuče i vodi i onda kada sve otkaže, gotovo da sam zaboravio da to imam u sebi… 

Napravio sam krug po starom delu Praga, javio se astronomskom satu, prešao Karlov most i poslednjom trunkom zdravog razuma koja se polako gubila u meni uspeo da objasnim sebi da sednem na metro i odem tri stanice u pravcu hostela, dalje ću nastaviti peške… Sva sreća jer da to nisam uradio ko zna dokle i do kad bi lutao ulicama Praga i da li bi uopšte stigao na voz za Beč i dalje…

Metallica

 Odma na pocetku zelim da vam se izvinim na eventualnoj oatnji koju cete proziveti citajuci ovaj tekst, kucam ga na telefonu u vozu negde izmedju praga i beca, a poznat sam po katastrofalnoj sposobnosti kucanja, tako fa cu razumeti ako vec sad odustanete.

Mozda jednog dana i sredim ovaj tekst da lici na nesto, ali iskreno nisam bas siguran, previse sam lenj za tako nesto, a naravno opravdanje ce biti da bi mu bilo kojom promenom oduzeo dusu.

Juce sam prisustvo jednom od onih  neverovatnih, koji vas promene ne na nacin da od vas naprave nesto novo, vec vas vrate samoj sustini vaseg bica. Rano ujutru sam iz budimpeste mrenuo za prag da vidim metaliku i five finger death punch (u daljem tekstu ffdp) i ako uspem da stignem na vreme jis par grupa. Dok nisam stigao u orag sve je islo ma je vise ok, ali id momenta kada sam stigao zve je krenulo uz kurac pocesvi sa pijanim nemcima koji ne umeju da kuoe meptro kartu na automatu i zaglavili su jedno hiljadu ljudi, ljudi bez rezervacije koji su napravili red na recepciji hostela (alo jebeni debili! 21. Vek je telefon ne sluzi samo da se slikas za instagram i gledas retarde na tik toku). Vec mi je kod onih nemaca na zeleznickoj stanici bilo jasno da ne stizem na prve dve grupe, ali sta je tu je... Bitni da stignem na ffdp. Prag je inace graf koji obozavam, zapravo verovatno najbolje mesto na kom sam ikad (evo mozda prag i krakov) bio i jos skada sam prvi put usao u taj grad rekao sam sebi da cu u nekom momentu odvojiti minimum tri meseca da zivim u pragu nigde nisam naisao na takvu... Ne znam... Bice malo izlizani ali zaista magiju kakvu ima prag ne znam ni kako to da opisem, kao da se u tom gradu nalazi Force nexuxs, ali ne svetla ili tamna strana vec living force, cista sila, izvor svega i moze te svakog momenta odvesti na jednu ili drugu stranu. Nekada davno sam cuo jednu legendu da zamlja, kao i covek ima svojih sedam cakri i da se jedna od njih nalazi u krakovu, sledeca je onda u pragu i to ju pragu definitivno solarni pleksus zemlje. Na zalost ovog outa nisam imao vremena da ga vidim, samo da projurim kroz njega jer sam vec sutra rano ujutru mirao dalje. Smestio sam se u hostel i setio se zasto volim hostele, nakon ovih nekoliko godina nefunkcionisanja mi je nedostajala ta guzva razlicitih a toliko slicnih ljudi i nacin na koji u trenutku postaneš familijaran sa potpunim strancima. Konacno sam krenuo, znao sam put ali sam orvi out isao u taj kraj i nisam bas bio siguran kada izadjem iz metroa na koji izlaz da krenem, ali je u metroi bilo par ljudi u Metallica majicama i kontao sam taman cu za njima deluju kao lokaci i da znaju sta rade. Kis sam se cudio itkud tako malo ljudi ide na koncert i da ne kazem mali sam se razocarao, dok nisam izasao izasao na stanicu... To je bila jedna ogromna reka ljudi u Metallica majicama, to je to, moje pleme, vise se ne mogu izgubiti. Ubrzo nakon sto sam izaso na povrsinu, dok sam se kretao ka ulazu pocelo je da grmi... Pocinjali su ffdp! Fuck! Prvu pesmu sam slusao od napolje dok sam uzimao narukvicu za placanje (cesi deru ko da su nasi) i dok sam se raspitivao za majicu (bezuspesno) deugu pesmu sam cuo na kapiji sve osto s bio prisutan, mane vise... Trazeci majicu otisao sam skroz levo, sve vereme mlateci glqvom uz ffdp, koji su doslvno grmeli i kidali, dve odlicne pesme sam mlatio glavom (pod mlatio glavom se smatra diAo ruje mlatio i skakao) u redu za majicu sto me nine omelo da uzivam u njihovoj fenomenalnij svirci iako su me ostali malo cudno gledali. Ostatk svirke sam bio gde treba i za sve one koji se oitaju o cemu oricam, 2. Jula na tasu mogu da vide uzivo jedan definitivno od najenergicnijij bendova u ovom momentu, nemojte propustiti!

Nakon pauze od nekih mozda sat vremena, 20 minuta pre nego sto je bilo satnicom najavljeno, dok su jos svi odmarali lezeci u prasini krenula je scena iz filma serdja leonea... Jos je uvek bio uveliko dan kada sam samo cuourlihov bubanj, nisam ih video, jbg u tom momentu sam shvatio da sam zapravo otisao previse levi i da ne vidim bend kada je na prednjoj rampi u publici, jebo sam sebi sve po spisku sto sam stedeo na metaliki i nisam uzeo fan pit. Oni su zvucali nikad bolje zvuk je bio savrsen publika je bila gladna i zeljna ovakvih dogadjaja, a metalika izgleda jos zeljnija publike, id prvog sekunda se videlo da ovo nece biti samo koncert, ovo je bio porodicni skup, onaj nakon dugo dugo vremena kada smo konacno svi opet tu, a na negde nazad u tri pizde materine, zapravo nisam ja ni bio toliko nazad, i nisam uopste  i video tako lose, ali tih prvih nekoliko minuta ih nisam video i nisam skako tamo negde napred kako sam navikao, brzo su presli na glavnu binu i postajalo je sve bolje, nisam stedeo ni kolena ni zglobove ni glas, zaboravio sam koliko sam malo soavao, a koliko putovao, vise nista nije bilo bitno... E sranje stizem i bec, moram da prekinem, nastavljam cim se namestim u avion...

DETELINA

 Pre početka čitanja ovog teksta predlašem da pustite 

Joe Cocker - With a little help from my friends

Našao sam jutros detelinu sa 4 lista, daleko da mi je prva, zapravo je ne znam da je iko ikad našao detelina sa 4 lista koliko ja, ali momenat u kom se to desilo je on što je zanimljivo.

Našao sam je ispred svoje zgrade, na sred staze kojom prolazim i ja i ceo komšiluk iz četir zgrade i osam ulaza nekoliko puta na dan, u momentu dok samrazmišljao o velikim planovima koje imam za blisku budućnost i o tome koliko su realni zapravo nerealni. Ta detelina je tu bila i juče i preključe možda i nekoliko dana ranije dok sam tu prilazio, nije je niko video, nije je niko zgazio... Zašto ja i zašto baš tad… Dešavalo mi se to i pre,godinama u nazad, kada god bi bio na nekoj prekretnici ili problemu nalazio bi iznenada deteline sa 4 lista, nekad i više od jedne, a po nekad i sa 5 i sa 6 listova. Jednom prilikom sam otišao da se vidim sa drugaricom koja je tada rtadila u turističkoj agenciji, nismo se dugo videli i našli smo se da se ispričamo i popijemo kafu u jednom momentu je rekla e, e bi išao na more, možda cu imati nešto jako povoljno, ali je polazak za dva dana i da će mi javiti sutra. Da se spremium za dva dana za more je meni nekih dan I po više nego što mi relano treba, ali je problem bio u tome što sam ja to sledće jutro imao para za jednu kafu, samo za jedu kafu i to je to! Nije mi bilo problem šta će biti ako ne nađe to jedno mesto za mene, bio mi je problem šta ako to jedno mesto bude izašao sam napolje prilično napet, kako sad da joj kažem da ja ipak ne mogu da idem, usput sam našao detelinu sa 4 lista i znao sam da će sve biti u redu. Ubrzo zatim mi je zazvonio telefon, rekla mi je ides na more, ali do 3 moraš da platiš. Relax sam ok, seo na kafi i potrosio oni poslednjih nekoliko dinara sto sam imao, znajuci da ce sve biti u redu. Dok nisam završio kafu ja sam imao pare da platim put, do tri popodne sam imao i za put i više nego što bi mi trebalo tamo da potrišim. Sve sam potrošio, sjajno samse proveo upoznao mnogo predivnih ljudi, zap par njih bi mogao reći da sam verovatno nasao i prijatelje za ceo život. Kada sam se vratio u džepu sam imao samo za bus od stanice do Limana, a za tri dan je počinjao jedan od mojih najdrazih festivala sa najboljim izvođačima u poslednjih nekoliko godina. Morao sam da odem! Ne znam zašto izašao sam iz busa stanicu ranije i išao malo dužim putem kući, čim sam se približioi prvoj zelenoj površini… Našao sam detelinu sa 4 lista. Par dana kasnije sam širio šator pored glavne festivalske bine.

U momentu kada sam našao detelinu sa početka priče nisam imao ideju kako da izvedem što sam zamislio, da budem iskren nemam i dalje, ali dok završavam ovaj tekst nalazim se u autobusu za Budimpeštu, uspeo sam da se sastavim da krenem, obezbedio sam prevoze i karte za naredne dve nedelje, za troškove… snalazim se, a i za za naredne dve nedelje i dva meseca mislim da ću se snaći, imam detelinu.

Nastaviće se!