ROĐEN DA BUDEM ROK ZVEZDA

Da li ste se ikad zapitali za sta ste vi zapravo stvoreni? Ja jesam, i dobio sam odgovor. Nije to baš bio trenutak prosveljenja, mozda pre trenutak otkrovenja. Bio septembar i predivan dan, setao sam kucu pored Dunava, tada su mi se već neko vreme dešavale drastične promene u životu, i od jednom, iz čista mira mi je palo na pamet da je Svemir svaki atom mog tela, svaki molekul.svaku ćeliju mog organizma, doveo tu gde jeste sa samo ednim ciljem: da postanem rock muzičar i to bubnjar! Bog je mene stvorio da budem rock zvezda! U tom momentu mi je sve posatlo jasno, zašto sam takav kakav jesam, začto sam radio sve što sam radio, zašto radim sve što radim... Imam organizam koji je bez vecih posledica uspevao da apsorbuje sva sranja koja sam u sebe trpao u ogromnim i preogromnim količinama, a stvarno sam trpao svašta, mislim da samo cijanid nism progutao, a možda i jesam, a da ni ne znam. Sposoban sam da danima ne spavam ukoliko se provodim, stalno imam potrebu za nekm zurkama akcijama provodima, a i kad spavam malo spavam. Sklon sam svim porocima, kojih sam se uspešno u jednom momentu mlate ne od jednom odrekao. Ma imam sve neophodne karakterisike i osobine jedne prave rok zvezde, kažite šta vam treba i ja to mogu i verovano i već jesam uradio. Ma bio bi najveći rok bubnjar svih vremena, poznatiji nego Tomi Li, bolji nego Džindžer Bejker, dobro aj ne baš bolji od Bejkera ali tu negde. Pojavljivao bi se na MTV-ju i kod onog što zvezdama paraivi zvrčke, samo što bi ga ja provalio. Išao bi na klinike za odvikavanje i tamo bi se družio sa Lindzi Lohan i onom mršavom manekenkom što se sad kao nešto smirila, a posle bi se čist proseravao kako treba živeti (manje više to i sad radim), ma kažem vam lepo stvoren sam da budem prava, pravcata, velika rok zvezda!
Kad sam bio mali, kada bi me pitali šta želim da budem kad porastem ja bih odgovarao fizičar ili general (znam nije to baš normalno), a u tom trenutku otkrovenja sam se setio i zašto. U meni se probudilo jedno davno, duboko zakopano sećanje. Bio samm jako, jako mali i još nisam znao ni šta je fizika ni ko su fizičari (iskreno, prvo mislim da e zma baš u potpunosti ni dan danas), a nije mi ni bilo bitno, bio sam bezbrižan. Tada sam za neko rođendan il novu godinu ili čisto ovako na poklon dobio jedan mali doboš, običan mali dečiji doboš, ali moja fascinacija tim predmetom, a još više tim zvucima koji on proizvodi je bila neverovatna, bio sam hipnotisan, opsednut! No na moju veliku žalost moja kolina nije razumela moj talenat i predivne zvuke koje sam ja proizvodio odrasli su smatrali bukom. Na prevaru su mi uzeli doboš i podvalili knjge sa šarenim slikama, o dinosaurusima, vulkanima, svemiru i pprirodi i priče o Njutnu i kako je otkrio boje, Ajnštajnu i Arhimedu... A ja, dete ko dete, dobrica, lakoveran i naivan polako zaboravio doboš i zavoleo fiziku (teli su oni mnogo gore, da zavolim neku istoriju umetnosti, ili tako već nešto, ali toliko naivan nisam bio ni u pelenama). I odma sam se setio Malog Princa i kako je Egziperi trebao da postane slikar, ali svet odraslih nije razumeo njegov talenat. I eto, tako bi sad moje bubnjarske palice stojale u kući slavnih odma pored palica Markija Ramona i Čarlija Votsa. Ali ko zna zašto je to dobro, da Egziperi nije postao pilot, ne bi se ni pokvarenim avionom spustio u pustinju, a mi danas ne bismo znali za malog princa, kakva bi to šteta bila, jedan mali princ vredi više nego čto su svi bubnjari iza sebe ikad ostavili, a ko zna gde će mene sve moj put da odvede :-)