Alive

  Mislim da nikad neću zaboraviti užasno sivo jesenje jutro 1996. Iz školskog dvorišta dva drugara odlaze na koncert Pearl Jama-a u Budimpeštu a ja ostajem da gledam za njima jer sam u tom momentu posedovao samo pasoš države koja već dugo nije postojala i nisam bio siguran mogu li sa njim preko granice, naravno još uvek maloletan i bez ikakvog odobrenja roditelja. 

Nepunih 26 godina kasnije sa prijateljem Čekijem, koji isti toliko čeka ovaj momenat, opet u Budimpešti, stojim dok se gase svetla i samo slabo plavičasto svetlo osvetljava Edija Vejdera…

Evo i sad par meseci kasnije dok pišem sve ovo vidim tu sliku i opet mi se steže grlo i oseća pritisak u grudima i Čeki i ja otvorenih usta sposobni samo da kažemo jebote Pearl Jam. Trebalo nam je nekoliko minuta i ne znam koliko puta ponovljenih jebo te da dodjemo sebi i da osvestimo, DA JEBO TE, PEARL JAM! I onda smo počeli da se grlimo i da skačemo kao da smo postigli ne znma ni ja kakav životni uspeh. Inače samo želim da kažem da do malo pre koncert nisam ni znao da i on ide, sreli smo se malo pre početka i da na celoj planeti zemlji i nama poznatom univerzumu nije bilo čoveka sa kojim bi rađe bio na tom koncertu. Njegova priča koja ga je dovela na ovaj koncert je još zanimljivija od moje, ali nije na meni da je pričam. I eto Univerzum je izgleda opet uradio svoju magiju. Sam koncert je bio odličan, malo su možda bili pasivniji od oinoga što sam očekivao ili bolje rečeno čemu sam se nadao, recimo Vejder je sve vreme stajao i mislim da mu ni jednog momenta nije padalo na pamet da se penje na konstrukciju. Ali što se svirke tiče, gotovo nestvarno. Zapravo moja najveća zamerka je za publiku, da nije bilo ljudi sa balkana ovo ne bi ličilo na rok koncert već na veče uz tv slagalicu u domu penzionera. Ne samo što se niko nije pomerao, na tribinama su svi sedeli, već su se i bunili ako neko pored njih se pomerei ili nedobog počne da skače, čudan neki svet. Šta su i kojim redom svirali ja sad stvarno ne bi mogao da vam kažem pošto u mojoj glavi ne postoji nikakav red dogadja te večeri, znam da smo koncert počeli da gledamo iz zadnjeg levog dela dvorane, u nekom momentu smo se našli u prednjem delu dvorane, a kraj koncerta smo dočekali skroz napred na sredini, kako i zašto se to tako desilo ja stavrno ne mogu da objasnim u ovom momentu, kao da nas je nešto vuklo ili još bolje rečeno nosilo. Bio  sam potpuno opijen muzikom i energijom. Teško je opisati ono što sam tada osećao, što osećam i sad, u pitanju su vrlo čiste i sirove emocije koje bi reči samo isprocesuirale i izbledele. Eto tako je bilo, čisto i iskreno, sirovo možda i pomalo bolno, ali živo. I zaista tako sam se i osećao posle koncerta, ponovo, i zaista potpuno, živo.

RAJ ILI KRAJ

 Sedeo sam tog jutra pored, za mene, najlepše žene na svetu. Pila je kafu okrenuta leđima i ćutala. Kroz glavi mi je prošlo, ovo je ili početak kraja ili početak raja.

Postoje momenti u životu kada ishod ne zavisi od naših postupaka i odluka već od toga kako dožuvljavamo trenutnu situaciju, kao i način na koji prihvatamo realnost. Šta je kraj, a šte je raj? Raj je nešto savršeno, uredno i čisto i dobro i sve ja na svom mestu i niko ne viče i niko se ne svađa. U raju svi govore smirenim glasom u raju imamo sve štom poželimo čim to poželimo niokočega ne moramo da se trudimo, samo da budemo savršeni i da uživamo i sve što trba je da izgledamo savršeno. Da li se isplati da stalno izgledamo savršeno, ako stalno uživamo da li smo svesni da uživamo? Možda imamo pogrešan doživlja raja, možda je raj zapravo mesto gde znamo šta hoćemo, potrudimo se da nađemo najbolji način da do toga dođemo i onda uživamo u plodovima dok se pred nama ne pojavi novi izazov. Možda raj nije mesto gde lenjo ležimo otvorimo usta u koja nam upada najlepsa hrana, a mi se ne gojimo iako se ne pomeramo, možda je raj baš mesto gde stalno tragamo za nekim novim i drugačijim zadovoljstvima za koja moramo da se potrudimo da ih razumemo jer tek tada, kada ih zaista razumemo i spoznamo, dobijaju smisao, tada počinju da postoje i tada raj postaje raj. Tako je i sa ljudima, nije raj kada smo se ukopali svako na svojo poziciji u stanju labilne ravnoteže u pokušaju da nekad nadjačamo drugu stranu nekada da malo popustimo drugoj strani sve dok konac koji povlačimo ne pukne, niti je kraj kada svako ode na svoju stranu sa mirom i osmehom na licu zhvalan za sve što je stekao. Raj je kada slušate svoje srce, ali kada slušate i razumete i ono drugo srce i prihvatate šta i ono oseća i govori, sve ostalo je kraj.