plemena

Nekada su, negde, postojala raličita plemena duša. Sve naše duše pripadaju nekom plemenu, duhovnom bratstvu. Ali na zemlji su se duše izmešale, dodeljene su raznim telima, na rzličitim mestima, svim narodima, na svim kontinentima. Tokom života srećemo ljude iz našeg duhovnog plemena, nekad samo po nekog, usamljenog saplemenika, a nekad i čitavu grupu. To su oni ljudi koje prepoznajete po sjaju u očima kad se prvi put ugledate i po osmehu koji vas greje. To su oni ljudi koje osetite kao davno izgubljenu braću i sestre, koji vas razumeju i kada ćutite, čije duše pričaju isti jezik kao i vaša. Kako se naše duše pronalaze niko ne zna, neki kažu da se dozivaju, poput brodova u magli dok se konačno ne susretnu. Drugi opet tvrde da je u pitanju sudbina, viša sila koja nas je razdvojila sad nas opet spaja. Dok ima i onih koji misle da je u pitanju čista slučajnost, sreća, statistika... Ko zna ko je u pravu, a mislim da to i nije bitno. Važnije je da ne dozvolimo sebi da se zatvorimo. Da se kroz čivot krećemo otvorenog srca, da od ljudi ne bežimo već da ih prihvatamo kao ono što jesu. Samo tako ćemo naići na one srodne duše koje nas ispunjavaju, koje nam vraćaju osmeh na lice. Zapmtite: nemate samo jednu srodnu dušu, već ih imate milione, stotine milona... One su suvuda, i tu gde živite, oko vas, pored vas, ali i na najneverovatnijim mestima, u kišnim šumama, pustinjama, na sred okeana, dalekim gradovima i planinskim vrhovima, svuda možete naići na nekog svog saplemenika. Samo ne zaboravite da pustite dušu da slobodno peva i da otvorite srce da dobro čuje, ostalo će odraditi statistika, sudbina i sreća.