Ovo je pismo tebi koja možda ni ne znaš da postojim, koja
možda sad stojiš negde na kiši ili kroz prozor gledaš mrak tražeći mesec ,
možda u pustinji gledaš zvezde i pitaš se da li ću ikad doći. Ovo je pismo tebi
što si ista kao i ja.
Znam da negde postojiš, inače ništa ne bi imalo smisla, ni kiša ni pustinja ni mesec i zvezde bi uvek plakale.
Možda se znamo, možda se srećemo svaki dan, možda smo stojali u istom redu,
vozili u istom vozu, skakali na istom koncertu, možda sam stajao baš iza tebe.
Možda smo se hiljadu puta videli, pričali, držali se za ruke, nesvesni da si ti
ta i da sam ja taj. Možda smo se nekada i ljubili ali smo se uplašili i nismo
smeli da priznamo da smo nas dvoje baš to dvoje, a možda nam je to falilo,
možda bi zanli baš da smo se poljubili. Možda si i negde beskonačno daleko i
mogla si da me sretneš samo u snovima ili možda postojim samo kao udaljena
ideja u tvojoj mašti, predosećaj, osećanje bez razloga i uzroka. Ovo je pismo
tebi što si ista kao i ja, dok gledaš u nebo, stojiš na kiši, dok gubiš nadu,
dok se pitaš se… Ovo je pismo tebi…
Tu sam
