Ljubljenje

Razlika između devojčice, devojke i žene nije u godinama, kako većina misli već u pogledu na svet, kako se odnose prema životu, kako se smeju, kako ljube...
Devojčice su one koje se ne ljube, one još uvek uživaju u leptirićima, cvetićima, jure za šarenim loptama, trče, skaču, veru se. Njima je ljubljenje čak i bljak! One ne razumeju šta je tu tako zanimljivo, tu nema ničeg šarenog, ne trči se ne skače...

Devojke su recimo devojčice koje se ljube. Zadržale su razdraganost i iskrenost devojčice, ali leptiriće više ne jure, leptirići su sad u njima. Devojke kada ljube one ljube iskreno, one se u poljupcu istope, nestanu, cele se prepuste i postanu taj poljubac. Leptirići im se zalepršaju u stomaku i razlete po celom telu, a one počnu da sijaju kao Sunce u maju. One se ljube zbog ljubljenja, njima je samo ljubljenje bitno, one za poljubac žive, njima je ljubljenje samo po sebi najpredivnija stvar na svetu i jedino što ljubljenjem žele da dobiju je još ljubljenja.
Sa druge strane žene ljube da bi nešto dobile. Može se učiniti da je njihovo ljubljenje lažno i prevrtljivo, mada ne mora da bude baš tako. Za žene je ljubljenj alat, sredstvo, način da se dođe do onoga što žele, da ostvare svoju volju. žene ljube zavodljivo, njihovi poljupci opijaju i slabe volju, hipnotišu. One poljupcem ne osvajaju, već ovladavaju. Žene su prerasle i rasterale leptiriće, oni im nništa ne znače čak mogu da budu i smetnja, a šta su šarene lopte ni ne znaju. One žele moć, njima je samo moć potrebna i nikad je nemaju dovoljno, a poljubac je njihovo najmoćnije oružije, zato ponekad njihov poljubac zna da bude i smrtonosan, ali ne strašan i smrtonosan, vec predivan i smrtonosan.

Sve se ove tri osobine često mogu izmešati u jednoj osobi, ali je jedna uvek glavna, najizraženija, a koja će to biti zavisi. Jedna drugu ne trpe, za devojčicu je žena ružna, strašna i bljak, za ženu je devojka glupa i previše gubi vreme, za devojku je devojčicapomalo zamorna jer ništa ne razume, a žena dosadna. Društvo kaže da se treba biti prvo devojčica, pa devojka pa žena, ali se neke osobe rađaju kao žene, neke kao devojke, pa postaju žene da bi na kraju postale devojčice, sve kombinacije su moguće. Ali samo je jedna istinska priroda, samo ste jedna stvarna Vi i samo je ta ona za vas prava. Ni jedna nije ni dobra ni loša, već prosto takva kava jeste sa svim svojim vrlinama i manama, i koja god da ste, za sebe ste najbolja takva kakva jeste. Najgore je kada se postajete ono što niste, kada menjate sebe da bi se prilagodili drugima, ili kada vas menjaju drugi da bi vas prilagodili sebi. Postajati ono što niste donosi bol i patnju, ako ste devojčica trčita dokle god vas noge drže, a kad prestanu onda počnite da letite, ako ste devojka ljubite od prvog do poslednjeg trena, neka vam se usne izližu i nikad ne uspavljujte i ne smirujte leptiriće, ako ste žena zavodite najsuptilnije, nalepše i najbolje na svetu, gazite do vrha i ako ga dostignete nastavite dalje, do neba i još dalje i ne obazirite se . pronađite u sebi ono što jeste i budite ono što jeste i ne dozvolite da vas bilo ko, i bilo šta iz bilo kog razloga menja.

aces high!

Ovo nije moja priča. Navešću sve činjenice vezane za događaje, a za koje ja znam, priče koje sam čuo trudiću se da prenesam kako sam čuo, a eventualne praznine ću popuniti svojom maštom,onako kako ja mislim da je bilo. Ovo nije moja priča, ali mogla bi da bude svačija i mislim da treba da bude ispričana.

Imam ja jednog prijatelja, mnogo dobar čovek, taj moj prijatelj je celog svog života maštao da bude pilot. Još kao mali dečkić, dok je sa milionitog sprata svog džinovskog solitera na kraju sveta, bacao papirne aviončiće, nervirajući komšije na čije su terase ovi padali i maštajući da jednog dana on vozi jedan pravi, veliki, na mlazni pogon i izvodi svakojake akrobacije, da postane AS. Ovaj moj prijatelj, zvaćemo ga recimo Pilot, je, kada je za to došlo vreme, krenuo u školu za pilote, ali znate kako to u životu biva, u školi za pilote nisu dobili da voze avione, nisu ni učili da voze avione, čak im nisu dali više ni da bacaju papirne aviončiće. Umesto toga bilo je puno matematike i fizike i hemije i lektire i svega onoga što mladi pilot nije voleo. Napustio je školu, razočaran. Život je išao dalje, a dečački san postajao sve dalji i sve više tonuo u zaborav. Prošle su godine i godine, san o tome da postane pilot gotovo je iščezao, još samo po nekad kasno noću, dok svi spavaju, maštao je kako izvodi razne vratolomije u svom supersoničnom avionu. Sve dok je popodne sasvim slučajno nije ugledao natpis koji poziva na lokalno takmičenje u bacanju papirnih aviončića. Mali pilot se probudio! Davni, gotovo zaboravljeni, san postao je življi nego ikad... Svakom svojom ćelijom znao je da je to njegov trenutak, san koji ovog puta neće ispustiti, postace as! makar i sa papirnim aviončićem. Prijavio se. Iz najvećih dubina zaborava prizvao je sećanje na veštinu kojom je kao mali tako dobro vladao, napravio je svoj model aviona i... govorili su, "Budala, takmiči se sa decom u bacanju papirnih aviončića", "Mator konj, nema nikakve Šanse", "Samo gubi vreme"... Bli ne, to je čovek koji je slušao svoje srce i sledio svoje snove i... Pobedio je! Plasirao se u regionalno finale, gde je trebalo da se takmiči protiv pobednika iz ostalih gradova u zemlji i protiv prvaka nekoliko susednih država, a pobednik ide na svetsko prvenstvo. Pilot je to ozbiljno shvatio, nije želeo da ispusti svoj san ni na mili sekundu, vežbao je, tražio savete kako da napravi najbolji avion, što je najvažnije zaista je želeo
da pobedi, drugo mesto nije dolazilo u obzir. Znao je da to može. U napetoj završnici, zbog istog broja bodova, morao je dodatno da baca protiv favorita, i naravno pobedio je! Postao je Šampion, ispunila mu se želja iz detinstava, postao
je as! Rekli su srećković, ali nema to veze sa srećom, probudio je svog malog pilota, zaista želeo tu pobedu, trudio se i verovao u sebe i ceo Univerzum se pokrenuo kako bi mu pomogao da uspe!
Ovo nije moja priča, ali bi ovakava mogla da bude priča svih nas koji
imamo želje i snove, moramo verovati u njih ma koliko nas nazivali ludacima i
budalama. Od njih ne smemo odustajati, na njima moramo raditi i onda će ceo univerzum da nam pomogne da se naši snovi o ostvare. Tada će nas nazivati srećkovićima, a mi ćemo znati da to nema veze sa srećom. Ovo bi mogl bi da bude priča i svih onih što su svoje želje i snove zaboravili, samo kada bi ponovo počeli da sanjaju, da vrate sebi osmeh deteta i da prestanu da žive noćnu moru. A ako slučajno nekada sretnete mog prijatelja Pilota, pozdravite ga uzdignutim palcem, kao pravog asa, što i jeste!