Guns'n'Roses - used all illusions

Ovo nisu Gansi, ovo čak nisu ni blizu Gansi! Zapravo ovo nije samo jedna priča, ovo je više priča i ovaj izveštaj bi trebao da izgleda kao oni filmovi od više naizgled ne povezanih priča, ali se na kraju od jednom ispostavi da je sve povezano i svi akteri se nadjui na istoj zabavi, u ovom slučaju ta zabava je sahrana.
Ljudi koji su se pojavili na bini čak ne mogu da se nazovu grupom ili bendom, nije bilo nikakve združenosti, povezanosti, nikakvog zajedništva, ništa što bi jednu grupu činilo grupom. Na bini se nalazio Axel Rose, sa profesinalnim muzičarima koji svaki odrađuje svoj posao, za svoju platu, dobro svira i loše glumata, ne bi li to ličilo na one, prave, Ganse, a glumatanje je bilo toliko neukusno da je postajalo strašno, jedan od gitarista zadužen da glumi Sleša se pojavio sa kapom koja strašno podseća na Slešove cilindre, ali to nije sve, čak su i gitare koje je svirao poput slešovih, sve! Svi oni su bili tu da obave svoj posao, udovolje Ekslovim željama i hirovima jer samo on ima prava na ime grupe, i da čine da se mašina za pravljenje novca pokreće. Ne mogu da kažem da oni nisu dobri muzičari, dobri su, čak jako dobro, ali za koncert je potrebno nešto više, da bi grupa bila grupa, potrebno je nešto više, potrebna je povezanost, energija, fluid... koji ovde ne postoji. Axel ne izgleda loše, pre nekako čudno, bizarno. Lice kao da mu je plastificirano i ima oči ludaka, kao da nisu njegove već nekog negativca iz crtanih filmova, ali zato stvarno peva, možda mu je glas i popustio malo zbog godina, ali je i dalje mnogo moćan. Što se same svirke tiče, mnogo su davili, bilo je mnogo sporih i mnogo novih stvari sa poslednjeg albuma i svaki čas su imali neke intermeco pauze kada bi neki od muzičara izvodio solaže na temu poznatih kompozicija. Prilikom jedne od takvih pauza svirali su Wall od Flojda i to uživo jako dobro zvuči, onaj uvodni instrumental je počeo da se spušta kroz publiku kao talas, a ja sam imao utisak da se odvajam od zemlje, Eksl je seo za klavir i počeo da svira i nekako poluglasno da peva, delovalo je skroz sponatano, da li je i bilo ne znam, ali u svkom slučaju bilo je fenomenalno, najbolji deo koncerta! Da mi je neko rekao da će mi na koncertu Gansa najjači utisak ostaviti tuđa pesma, ne bi verovao. Što se njihovih pesama tiče, to jesu bile te pesme koje obožavam veći deo svog života, ali im je nešto falilo. Na Welcome to the jungle, naježio sam se na prvi rif, zenice su mi se raširile i pomislio sam to je to, vreme i prostor koji su nastali na ac/dc sad će da nestanu, to je kraj, smak sveta, udari će gromovi i zemmlja će da se otvori, bio sam sprman da eksplodiram i sam se spuprotstavim udruženim armijama pakla i raja, ali ništa... ništa divlje, nema onog divljeg vriska, nema one grmljavine, čak sam prestao i da skačem. Tad sam shvatio, moraću da iskoristim sve svoje iluzije ne bi li mi se makar učinilo da sam stvarno na Gansima. I jedna po jedna, do kraja koncerta sve su se iluzije razbile. Shvatio sam da više nisam mali dečak kom možete dati Mornara Popaja i reći da je to Korto Malteze, sad sam veliki dečak koji zna šta hoće i koji voli da skače! A da vam ne pričam da bi na You could be mine i terminator seo smoren, više je ličili na neku bluz obradu. Na Nighttrain je još bilo koliko toliko dobro, možda malo previše mirno, Sweet child of mine sad verovatno žešće zvuči u izvođenju Šeril krou. Inače atmosfera na koncertu nije bila baš kako treba. Pre početka koncertanije uopšte nije bilo pijanih, drogiranih, niko se nije teturao, pod je bio čist ko u nekoj zapadno evropskoj zdravstevenoj ustanovi, ni opušaka nije bilo, a mesto prolivenog piva u vazduhu se osećalo hiljadu parfema. Za vreme konceerta nisu letele čaše sa pivom i malo ko je skako mada iskreno i nije bilo za skakanje. Kad se kocert završio nisam bio umoran mokar, znojav, prljav, ispolivan, smrdljiv, iščepan, nisu me bolele noge i nije mi zujalo u ušima i bubnjalo u glavi, ništa! Ovo je bio koncert za devojčice, da vrište. Inače na koncert sam otišao tako što sam bacio novčić, imam jedan da/ne novčić koji nikad ne greši, pošto nisam mogao da odlučim da li da idem ili ne, bacio sam novčić i novčić rekao da. Koncert u suštini nije bio loš, ali nije bio ni dobar, Pepersi su i dalje najgori. Ipak ovo je bilo fenomenalno osvešćujuće iskustvo. Grupa koju sam jako voleo i koja je nekad bila najbolja grupa na svetu više ne postoji i nikad neće postojati, a iza njenog imena se sad nalazi mašina za pravlejnje para. Eksl jedini ima pravo na ime i to su iskoristili neki ljudi, kao i njegov super ego i odlučili da naprave jedan krug oko planete i otmu novce. Svima, pa i njima je jasno da ovakvi Gansi, ne mogu napraviti drugi krug. Posle ovoga slavno ime nekad najaboljeg benda na planeti postaće izlizano i predmet sprdnje ozbiljnih ljudi, a Eksl i njegovi plaćenici (mislimda bi ovo trebalo da bude novo ime grupe Axel and Mercenaries) će biti atrakcija samo u zemljama 3. sveta i u zemljama kao mi gde su ljudi propustili velike stvari kada im je je bilo vreme pa sad, željni svega, oduševljavaju se recikliranim proizvodima. Na žalost ovaj proizvod će trebati mnogo više od plastične operacije da bi napravio još jedan krug, treba će mu reinkarnacija. Od Guns`n` roses ostala je još samo jedna loše balzamovana ruža. Devojčice su dočekale svog, kakvog takvog, Eksla da vrište, a nama dečacima ostaje da sačekamo Velevet Revolver i da se nadamo da ćemo tad da skačemo.
A da, na kraju, uhvatio sam trzalicu.

ISTINITA LJUBAVNA PRIČA, DEO DRUGI

Sećate se priče o mom drugu Stevi i njegovoj Francuskinji Vanesi? E Pa priča ima nastavak. Steva i Vanesa su zajedno već nešto više od dve godine, viđaju se kad god mogu, čuju se svakodnevno. Celo leto su bili zajedno, prvo je Vanesa sa sinom bila ovde, u Novom Sadu, tri nedelje, a onda je Steva sa ćerkom bio u Parizu, poveo je čak i svog najboljeg druga i njegovu ćerku. Nakon više od mesec i po dana koje su bili nerazdvojni, Steva je morao da se vrati kući, nije imao više ni jedan jedini slobodan dan, i baš ovde počinje drugi deo priče. Moram vam reći da ću se u suštini držati onoga što se dogodilo, ali ću to preneti onako kako ja mislim da se dogodilo, pošto mi detalji nisu poznati. Negde ja mislim 13. ili u svakom slučaju oko 13. avgusta Vanesa je Stevu otpratila na aerodrom, morali se da se rastanu, njihovo leto ljubavi je bilo završeno. Uopšte ne sumnjma da je njihov rastanak bio kao u francuskim ljubavnim filmovima, šta su u tom momentu osećali i kako im se duša kidala samo njih dvoje znaju, verujem da im je tek u tom momentu pesma avionu slomiću ti krila zaista postala jasna, ipak avion je morao da uzleti i Steva je morao da bude u njemu. Nakon više sati puta, dolaska kući i uzaludnih pokušaja da malo odspava Steva je bio u svom stanu, sam, očajan... Neko mu je zazvonio na vrata, Steva je bio ubeđen da je neki od drugara sa gomilom piva došao da sa njim podeli patnju, otvorio je vrata i mesto drugara i piva ugledao Vanesu, njen predivni široki osmeh (ali stvarno ovde to nije stilska figura, Vanesa je stalno nasmejana i ima stvarno predivan i širok osmeh) i oči pune suza. Kada je ispratila Stevu i krenula kući, Vanesa je shvatila da ne može bez njega,a da do početka škole ima još dve nedelje, ušla je u stan, spakovala stvari na brzinu i sela na autobus, redovna linija Priz – Lapovo i stigla do Stevinih vrata. U to šta se iza tih vrata dešavalo nakon ponovnog susreta neću da ulazim. Vanesa je bila ovde još neke dve nedelje, bili su zajedno i na Tari, na... pa recimo medenoj nedelji, ali morali su da se, sad zaista, rastanu, bližio se 1. septembar, a tad i u Francuskoj počinje škola i Vnesa je morala da se vrati svojim đacima. Kada nisu zajedno, po ceo dan su na skajpu, toliko da je moj drug Steva bukvalno spalio računar, sve mu je otišlo i muzika i filmovi, sve... ali najgore je to što ne može de se čuje sa Vanesom, ali ni to nije moglo da im stane na put, sad je uspeo da nabavi neki stari računar, bar da mogu da se dopisuju. Pre neko veče Steva dolazi do mene i kaže: „Imam novosti, moraćeš da pišeš nastavak priče, nakon što sam ja pokretao tu temu bar jedno sto puta, Vanesa me je zaprosila“...

cipela i pertla

Cipela i pertla, nerazdvojni isprepletani čvrsto vezani, stvoreni jedno za drugo. Dok pertla steže cipelu cipela tegli pertlu. Cipela bi htekla da diše da ima slobodu, ali pertla joj ne da da ode, drži je baš tamo gde treba. Pertla bi htela mir, da bude na jednom mestu, ali šta vredi ne može da se odvoji od cipele koja je nosi i razvlači na sve strane. Pertla se tegli dok ne pukne, a cipela se bori dok se ne raspadne. Sve vreme su zajedno, nerazdvojni dok jedno drugo ne unište.
Opet, rupa i zakrpa, rupa nešto loše, zapravo nešto čega nema, nešto što fali i što nedostaje i njena zakrpa koja je ispunjava, koja  je čini da zaista postoj. A zakrpe nebi ni bilo da nema rupe, zakrpi rupa daje identitet, suštinu i smisao da postoji, samo su zajedno celi i stvarni, odvojeni su bezvredni komad tkanine i prosto samo nešto što fali, čega zapravo i nema. 
Tako je i kod ljudi neki su cipele i pertle, na prvi pogled deluju stvoreno jedno za drugo, nešto što se ne bi smelo razdvajati, pa se baš zbog toga i neraskidivo vežu i tad jedno drugo počinju da muče i kidaju i tegle dok se ne raspadnu, nesposobni da se razdvoje jer bi to bio spas za ono drugo. A neki su rupe i zakrpe, beda i otpadak, a zajedno ko jedno. Jedno ispunjava drugo, a drugo čini prvo, i samo zajedno postoje i samo su zajedno srećni, i zaista nerazdvojni, a ko bi rekao rupa i zakrpa, jedno bez drugog ne mogu.

princeza i beli konj

Bila jednom jedna princeza, prava pravcata princeza imala je svoj zamak i svoje sluge i kraljevstvo u kom je živela. Ova princeza je celog života maštala o princu na belom konju. Dolazili su u njeno kraljevstvo mnogi prinčevi u kočijama, nosiljkama, na slonovima, kamilama, pa i na konjima, ali ni jedan na belom, a ona je baš želela belog konja. Sanjala je tog belog konja i kako će da je odnese negde daleko, daleko i podari joj radost i sreću iako ni sama nije znala šta su to radost i sreća. Jadni su oni što ne zanju šta su to radost i sreća. U obližnjoj kraljevini živeo je jedan princ, pravi pravcati princ. Poput svih prinčeva i ovaj je bio mlad i veseo, ali je imao i belog konja. Bio je to najbelji konj na celom svetu. Svi kraljevi konjušaru su se bar pola dana bavili samo njim, vodili su računa da bude čist i beo, da mu je griva uvek očešljana a rep lepršav. Princ, da vam iskreno kažem, baš i nije voleo ovog konja, više je voleo snažnog vranaca na kom je u galopu jurio šumama i elegantnog riđu koji ga je kasom nosio uz reku i trkom preko polja. Beli konj nikad ne bi trčao kroz šumu, mogao je da se saplete o neki koren, niti bi kasako uz reku da se ne bi slučajno upraljao u blatu, išao je uvek paradnim hodom i samo po putu. Jednog dana kada je došlo vreme da princ traži princezu, princ je osedlao belog konja i krenuo u obližnju kraljevinu u kojoj je živela princeza. Kako su predivni bili dok su se kretali ka princezinom dvorcu, poput zraka svetlosti, veličanstveni mladi princ na svom kao sneg belom konju. Princezi je srce zaigralo kad ih je videla, konačno princ na BELOM KONJU! Nije mogla da skine ni pogled ni ruke sa toliko željenog konja. Princ, kog su, između ostalih vrlina, krasili i neverovatna bistrina i, za njegove mlade godine, prilična mudrost, je čim je video princezu kako prilazi konju odma znao da on tu nema šta da traži. Sjahao je, ostavio princezi konja, okrenuo se i otišao, malo razočaran ali ne i nesrećan. Znao je daje svet pun princeza i da jedna mora biti njegova. Sretao je mnoge princeze male, slatke, simpatične, prelepe, zgodne, niske, visoke... Sa svakom se rastajao u ljubavi i prijateljstvu jer ni jedna nije bila njegova princeza. Sve dok jednog dana nije naišao na nju, bila je lepša od jesenje večeri i prolećne zore zajedno. U njegovim je očima videla zvezde i istopila se u njegovom zagrljaju, a on je u njoj video sve usamljene zalaske i izlaske sunca koji su ga ka njoj vodili. Predivni su njih dvoje bili i narod ih je obožavao, a i oni, kada su postali kralj i kraljica, vodili su računa o svom narodu. Njihova je vladavina zapamćena kao period najvećeg mira i balgostanja ikad, prijateljstva mladog princa sa drugim princezama, pa i njihovim mu\evima prinčevima, a kasnije kraljevima su pomogla da njegovo kraljevstvo nikada ne bude u ratu, a često je zbog svoje velike mudrosti, bio mirotvorac kada bi se drugi kraljevi zavadili, pa je taj period zapamćen kao period velikog mira u celom svetu. Sa svojom je princezom živeo dugo, dugo u neizmernoj sreći i radosti. A ona princeza sa početka i beli konj. Pa u početku su i oni bili srećni, ali je princeza nakon što ju je prošlo početno oduševljenje, uvidela da je beli konj jedno razmaženo kljuse, i bila je sve nezadovoljnija i nesrećnija. U njeno kraljevstvo više nisu dolazili prinčevi, već samo konji, magarci i po koji slon, a onda vremenom ni oni. Beli konj se pretvorio u lenju ragu, a princeza je do kraja života ponavljala jedinu mudrost koju je u životu naučila: “Ne čini beli konj princa princem, vće princ belog konja čini belim konjem”, i još zapamtite, svaka princeza nađe svog princa, a kobila konja...

FOND

Osnovana je nova humanitarna i dobrotvorna fondacija sa nazivom “za Jocine koncerte”. Cilj fondacije “za Jocine koncerte” je prikupljanje materjalnih sredstava (novaca, para, dinara, eura...) kako bi poslali Jocu na što više festivala, koncerata, svirki... kako u zemlji, a tako (zbog nedavnog stavljanja Srbije na belu šengen listu) i u inostranstvu. Zbog sve većeg broja stranih muzičara koji svake godine posećuju našu zemlju i redovno dižu cene već skupih karata i konačnog oslobađanja od mučnih viza, a i sve vće aktivnosti domaćih muzičara, ove godine su Joci potrebna značajna sredstava kako bi ponovo obišao festivale, koncerte, razne skupove i svirke širom zemlje, a i da po prvi put ode na razne festivale, koncerte, svirke po inostranstvu (belom svetu), naravno i za tronedeljni boravak na Ibici, u sezoni, kako bi omogućili Joci da dobro ispita tamošnju klubsku scenu. Vaš prilog, ma koliki bio, možete posmatrati i kao investiciju, jer zašto bi se vi gurali sa Englezim a po Exit-u, ili putovali čak do Niša na Nišville, skaklai i znojili se uz razno razne strane i domaće muzičare, (da vam ne pričamo o vrelom španskom let), kada to mesto vas može da uradi Joca, a vi posle u udobnosti svog doma možete čitati njegove izveštaje. Zato bolje dajte Joci pare da se provede mesto vas. Možete biti sigurni da vaš novac neće biti iskorišćen za kupovinu alkohola, duvana, narkotika, oružija niti za trgovinu ljudima. Sva sredstva će se isključivo trošiti na ulaznice, prevoz, hranu, vodu, eventulano po koje energetsko piće (reći ćemo i tačno koje ako plate reklamu) i naravno na slobodne, razuzdane i totalno nemoralne devojke. Želeli bi da vas podsetimo da je Joca (onaj Joca koji se nalazi u imenu fondacije, zbog kog sve ovo i radimo i koji se sve vreme pominje ovde) isti onaj mladić kom je letos namignula Madonna, koji je posle ac/dc-a mogao da trči od beograda do Novog Sada i nije spavao 5 dana, koji se slikao sa čuvenim Nikom Sloterom, koji je u Nišu dao najbolji intervju za Nišvill koji, ponavaljam, nije ni namešten ni podmetnut ni plaćen, bio je spontan i iskren! I koji vas je o većini toga izvestio. Zato poakžite svoju dobru volju, humanost, mudrosut i inteligenciju i uplatitte svoj prilog na račun


4253 0300 5570 1604

ili dajte pare Joci lično (recommended)

HVALA!!!

MALI PRINC

Nedavno sa imao zanimljiv i neobičan susret. Bila je noć i sedeo sam sasvim sam, nešto sam čitao, ubeđen da nigde u blizini nema nikog . Iznenada je neko iza mene progovorio „Zdravo!“. Trgnuo sam se i priznajem malo uplašio, ipak bio sam ubeđen da sam sasvim sam. Okrenuo sam se i ugledao neobičnu priliku, ni dečak ni mladić, obučen u raskošnu odoru kao za maskenbal, sa malim mačem oko pojasa. Odmah sam ga prepoznao, bio je to mali princ. Mom iznenađenju nije bilo kraja i jako sam se trudio to da prikrijem, rekao sam „Zdravo“, znao sam da malom princu ne vredi postavljati pitanja i čekao da sam kaže zašto je došao. Bio sam radoznao jer mora da je imao dobar razlog čim je ostavio cvet sam sa ovcom, bez nadzora. Nisam morao dugo da čekam, „Hoću da mi nešto napišeš“, reče mali princ. „Znaš ja imam jedan cvet koji sam pripitomio i to je moj cvet, taj cvet je moj prijatelj; imam i jednu ovcu i ta ovca je moj prijatelj, i dugo sam morao da pazim da ovca ne pojede cvet, ali je cvet pripitomio ovcu i oni su sad prijatelji...“ znao sam, likovao sam ja u sebi, znao sam da zvezde ne plaču već da se uvek smeju! „Imao sam i jednog prijatelja pilota, on mi je poklonio moju ovcu“, nastavio je mali princ, „I imao sam i prijatelja lisiscu, ona me je naučila jednu veliku mudrost, ali sad bi da nađem i jednu prijateljicu, mislim... razumeš...“, osmehuo sam se i rekoa da razumem. „Hrteo bih nekog sa kim bi mogao da gledam izlaske sunca“, nastavio je mali princ posle kraćeg ćutanja, „Znaš kada je neko tužan i usamljne gleda zalaske sunca“, setio sam se kako sam pre, dok sam bio tužan i usamljen, išao da gledam zalaske sunca, „A kad imaš nekog onda sa njim dočekuješ izlaske sunca“. Jako me je dirnula ova izjava, osetio sam kako mi se grudi stežu i oči pune suzama. „Ne brini rekao sam „Sastaviću ti nešto“. Okrenuo sam se i napisao sledeće:




MALI PRINC TRAŽI MALU PRINCEZU

Koja gleda srcem, da zajdno gledaju izlaske sunca



Mli prin c je pogledao i dodao da, nigde nisam pomenuo cvet i ovčicu, šta ako ne voli cveće ili se plaši ovaca. „Upravu si“ odgovorio sam i dodao sledeće:



MALI PRINC TRAŽI MALU PRINCEZU

Koja gleda srcem, može da voli jedan poseban cvet i jednu malu ovcu, da zajdno gledaju izlaske sunca.



Pogledao je i dopalo mu se, „Tako je već bolje“ rekao je. Čini mi se da sam na njegovom licu ugledao osmeh, okrenuo sam se još nešto da pogledam, a on je rekao „Znaš, moram sad da idem, ovca ne može sama da izađe na kraj sa baobabima, ipak ona je jako mala“ i dok sam se opet okrenuo njega već nije bilo.

A vas molim ako slučajno negde vidite neku malu princezu, pošačjite je na asteroid B 612 i ne zaboravite lisiscinu tajnu: „Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne može videti“

plemena

Nekada su, negde, postojala raličita plemena duša. Sve naše duše pripadaju nekom plemenu, duhovnom bratstvu. Ali na zemlji su se duše izmešale, dodeljene su raznim telima, na rzličitim mestima, svim narodima, na svim kontinentima. Tokom života srećemo ljude iz našeg duhovnog plemena, nekad samo po nekog, usamljenog saplemenika, a nekad i čitavu grupu. To su oni ljudi koje prepoznajete po sjaju u očima kad se prvi put ugledate i po osmehu koji vas greje. To su oni ljudi koje osetite kao davno izgubljenu braću i sestre, koji vas razumeju i kada ćutite, čije duše pričaju isti jezik kao i vaša. Kako se naše duše pronalaze niko ne zna, neki kažu da se dozivaju, poput brodova u magli dok se konačno ne susretnu. Drugi opet tvrde da je u pitanju sudbina, viša sila koja nas je razdvojila sad nas opet spaja. Dok ima i onih koji misle da je u pitanju čista slučajnost, sreća, statistika... Ko zna ko je u pravu, a mislim da to i nije bitno. Važnije je da ne dozvolimo sebi da se zatvorimo. Da se kroz čivot krećemo otvorenog srca, da od ljudi ne bežimo već da ih prihvatamo kao ono što jesu. Samo tako ćemo naići na one srodne duše koje nas ispunjavaju, koje nam vraćaju osmeh na lice. Zapmtite: nemate samo jednu srodnu dušu, već ih imate milione, stotine milona... One su suvuda, i tu gde živite, oko vas, pored vas, ali i na najneverovatnijim mestima, u kišnim šumama, pustinjama, na sred okeana, dalekim gradovima i planinskim vrhovima, svuda možete naići na nekog svog saplemenika. Samo ne zaboravite da pustite dušu da slobodno peva i da otvorite srce da dobro čuje, ostalo će odraditi statistika, sudbina i sreća.

Maeseljeza

Noćas sam te opet sanjao.


I iza svakog ugla očekujem tvoje oči,

Što mislim da će proći.

U masi ljudi vidim te kako iza ugla nestaješ...

I kad ime ti zaustim,

Shvatim

Da hiljade kilometara zemlje nas deli.

Ali u zvezdanoj noći pogledaj nebo!

I videćemi isto i znaćemo isto:

Da ja volim tebe i ti da voliš mene





Ovu pesmicu sam napisao pre nekoliko godina (nekoliko u širem smislu te reči), još dok sam išao u srednju školu, mislim da sam bio 3. ili 4. srednje i skroz sam je zaboravio, a jako mi je značila. Danas sam slučajno pogledao u neki strai notes, otvorio sam ga baš tamo gde sam je prepisao i svega se setio! Napisao sam je u po noći na parčetu nekog užasnog papira, mislim za pakovanje, po kom je jedva ostajao trag hemiske. Pala mi je na pmet u nekom polu snu ili snu, cela, odjednom. Samo sam skošio zgrabio taj papirić i hemisku, ne paleći svetlo, napisao sam je pod sjajem punog meseca, znam i kome sam je napisao, zapravo nije posvećena jednoj osobi već trima devojkama. Morate me razumeti tada sam imao ko 18 godina . Jako dugo sam nosio tu pesmicu zajedno sa jednom amajlijicom koju sam sam napravio, blizu srca, u gornjem levom džepu , na kom je bio bedž sa znakom rollingstonesa, jednog gornjaka bez rukava. To je bio moj magični džep, imao sam bedž koji me je poput štita čuvao od loših stvari, amajlijicu koja je donosila sreću i pesmicu koja je dozivala devojke. Taj džep je bio toliko magičan a kada bi u njega stavio poslednu bezvrednu siću koju sam imao, ta sića bi se odjednom pretvorila u taman toliko para koliko mi trebalo. Ali, gornjak se raspao, bedž sam izgubio na najidiotskijim i najbesmislenijim studentskim demonstracijama (ako se ta farsa sa sve masovnim kozaračkim kolom može uopšte tako nazvati), amajlijicu sam sakrio na tajno i sigurno mesto, toliko tajno i sigurno da ni ja ne znam gde je, a pesmica je nestala, nekako se nadam da je zajedno sa onom amajlijicom i da će ih nekad neko naći da njemu ili njoj donesu sreću i ljubav. A mene je neverovatno obradovala sama činjenica da sam je našao, makar i prepisanu, i svega se opet setio.

Exit 2010

Završen je još jedan exit i odma da se razumemo ovo je bio ubedljivo, ali ubedljivo najslabiji exit ikad! Nikad nije bilo manje sveta i nikad energija exita nije bila slabija, idem na sve exite još od kad su mi bili komšije ovde na limanu, na Dunavu i do sad je bilo uspona i padova, boljih ilošijih godina, ali ovako slabo nije bilo nikad. Jedna moja prijateljica mi je i ponudila objašnjenje, kaže da je energija bila toliko slaba zato što nije bilo eksera, što se mene ziče jedini Ekser koji meni treba je bio tu* . Ja mislim da je falilo ljudi, prosto nije bilo interakcije, druženja sa nepoznatima i svega onoga po čemu je exit poznat i zbog šega ga volim. Bilo je prazno, u svakom smislu te reči. Ne želim da tražim ni razloge ni opravdanja za takvo stanje, to nije moja stvar, ja ću se baviti samo posledicama, za četiri dana sam upaznao manje od deset ljudi, što je užasno, nisam video neke koje sam upoznao pre jer nisu došli, a one koje sam i video, video sam na kratko ili tek na kraju. Prvi put sam na exit otišao sa devojkom i nije bio tako strašno,zapravo na momente je bilo i jako lepo, ali ipak dogodine ne pravim takvu grešku, nisam se ljubio ni sa jenom strankinjom, zapravo ljubio sam se sa samo jednom nepoznatom devojkom, što je u mom univerzumu kad su exiti u pitanju užasno malo (jebanje, nisam izmenjao dovoljno bakterje i antitela, sad će da mi opadne imunitet), ma sve u svemu da se na tvrdjavu popnete bilo koje subote sreli biste više sveta, i napravili više gluposti nego za ovaj exit, ali bilo je i sjajnih trenutaka... Zapravo bilo je mnogo sjajnih trenutaka, i sasvim drugačije od onoga što sam očekivao. Pre nego je sve počelo, spisak izvodjača nije baš obećavao, ali sam zahvaljujući nekim ljudima koji ozbiljnije prate trenutn svetsku muzičku scenu dobio savete šta treba da čujem i posle da im kažem šta mislim. Odma mogu reći da ni jedan savet i preporuke nisu omanuli, jedino što mi je žao je to što nisam uspeo baš sve da vidim, ali idemo redom. Prvo što me je douševilo je što sam pred sam početak saznao da će prva svirka koja će mi praktično otvoriti exit biti generacija bez budućnosti (gbb), jedna od mojih najnajnajdražih grupa, zapravo exit je počeo sa gbb-om, u sredini su bili kud idijoti, a na kraju riztam nereda, moje tri najdraže grupe, a kakve su tek svirk održali... ali polako doći ću i do toga. Gbb je bio sjajan sa njima smo užli u prvu noć, prvo svu odsvirali nekoliko novih pesama, koje suu ajmanju ruku odlične, zapravo ceo novi album im je sjajan a oni sviraju kao nikad pre, i na kraju je naravno bilo kidanje duše sa stari hitovima na uz koje sam odrastao, sa sve gagijevom rajom. Samo sat vremena, ali za sat vremena su dali sve od sebe, jedino mislim da su se malo preračunali pa nisu stigli da odsviraju olovna jutra, ali je i ovako bilo neverovatno, a kada nešto počne ovako nev erovatnom svirkom onda to mora i da valja, što će se uskoro pokazati i kao tačno. Sledeća svirka na koju sam otišao bili su lcd soundsystem, njih sam malo slusao i pre i znao sam da nisu loši, ali uživo su fenomenalni, bar su ovde bili. Mika največe zvezda prve večeri, a realni i najveća zvezda celog festivala je bio zaista fenomenalan, ja nisam baš neki njegov fan niti mi je ta vrsta muzike nešto posebno bliska i draga, ali je čovek stvarno veliki profesionala i održao je jedan od najboljih koncerata festicvala, stvarno je velika zvezda, to je i dokazao i svaka mu čast! Nakon Mike poslušao sam prvi savet i otišao na miike snow, čovek je iz švedske pa nemam pojma kako to treba da se čita, i nisam se pokajao, svirka je bila odlična, mešavina elektronike i instrumenata, ali ima vrlo čvrst zvuk, preporučujem, poslušajte. Prvu noć sam završio na dance areni uy boys noyz, šta je znam, nisu bili loši, ali nisu me baš ni nešto špomerili. Moram da pomenem još par stvari koje nisam video, suicidal tendencies, bili su u isto vreme kad i fenomenalni mika, ja ih iskreno nešto ne volim, nikad ni nisam, ali kažu ljudi da je bilo fenomenalno. I die antword, e to mi žao što nisam stigao da vidim, ali prosto ne mogu da se raspšolutim nadvoje i za njih kažu da su super, nadam se da neću propustiti sledeću priliku da ih čujem. Drugi dan je bio najgori, bar na papiru, glavne zvezde su bili placebo, koje ja nikad nisam voleo, a što je bilo najgore nije se baš pružala ni neka alternativa, bar se tako činilo. Prvo što sam pogledao drugog dana su bili atari teenege riot i ni najmanje mi se nije svidelo, ja nikako ne volim ni ne postujem one koji pravljenje uzasne buke nazivaju muyiko i kreativnim procesom, to je po meni, pa u najmanju ruku bolesno, a takvi su ovi. E sledeće što sam sušao je sasvim druga priča, hrvatski kawasaki 3p, napravili su sjajnu žurku i bili su zaista fenomenalni, jedino mi nije jasno kako ja za njih nisam i pre čuo, stvarno su super i nakon ove svirke na exitu dobili si još najmanje jednog fana. Ni tbf, takodja iz Hrvatske, nije razočarao, mada od njih sam i očekivao da budu dobri i zaista su opravdali sva očekivanja. Na placebo sam otiišao onako usput, samo da im mahnem, zadržao se ddesetak minuta, video da su ostali ko što su i bili, tako da mi se i dalje nnisu svidjali tako da sam otišao i ostavio noe što ih vole da užeivaju. Sledeće što sam gledao je irie fm, sjajan domaći bend koji me je oduševio koa predgrupa thievery corporation (jedan od najboljih mkoncerata na kom sam bio, bar tri puta sam bio na pragu prosvetljenja, nadam se da ću uskoro pisati i nešto o tome), samo tasd nisam saznao kako se ovu, sad znam i zapamtiću, zaista su odlični! Nakon ovoga otišao sam da čujem još jedan bensd po preporuci, britanski does it ofen zou yeah?, i nisam se pokajo, uživo su zaista dobri, mada iskreno misloim da ih neću baš nešto skidati sa neta. Veče sam opet završio na dance areni na rikardu viljlobosu, i nisam bio oduševljen, zapravo možda sam mnogo očekivao u svako slučaju smorio me je malo pa sam otišao, kakve li greške, jer sam propustio marka nastića, za kog kažu da je bio bneverovatan. Treći dan je za mene bio sudbonosan, išao sam sa devojkom, i iako mi je bilo stvarno jako, jako lepo i zaista sam uživao, exit i devojka ipak ne idu zajedno, ne želim nikog da povredim, ali u mom univerzumu to je kao voda i nafta jedno pokvari drugo, i neću se više osvrtati na tu tematiku. Malo smo zakasnili na klaxons, ali ono što sam video me j zaista oduševilo, i počinjem da ih skidam sa neta, posle njih bili su royksopp i bili su sjajni muzika koju sviraju je odlična, a i scensk nastup im je vrlo zanimljiv, mene su oduševili. Na misy eliot nisam išao jer se poklopila sa exploitedom, a i nije da me baš nešto i privlači, niti sam čuo reakcije. Što se exploiteda tiče moram priznati da se nisu ispeglali, ali se oseti snažean uticaj metala koji su doneli novi gitaristi i koji se nikako ne uklapa sa sirovim oankom exploiteda, drago mi je što su konačno uspeli da održe svirku u srbiji, ipak je to kultni pank bend. Sledeći na mom spisku su bili uvek fenomenalni kud idijoti, majstori sa mora ni sad nisu razočarali, bili su fenomenalni nisu stajali, svirali su malo novog i mnogo starog, fenomenalni su bili i koštali me desne noge koja je nakon ovg koncerta definitivno otkazala. Ali to nije bio kraj, bez obzira što sam bio iscrpljen i potrošen otišao sam sa devojkom na silent disco, e to vam je jedna sjajna zajebancija, obavezno morate probati kad vas se ukaže prilika, i nakon toga na davida guettu. E sad iskreno ja sam u elektronskoj muzici vrlo kratko, i ne razumem se baš, ali nikad nisam baš bio neki štreber niti sam potkovan nekom muzičkom terorijom, ja sam samo prosti konzument, onaj koji u muzici uživa, e ne enko ko je razume i o njoj filozofira. Možda je geta komercijala i nije kvalitet, ali jebe mi se za o čovek je fenomenalan, napravio je neverovatnu atmosferu, tokom celog exita samo se tad mogla osetiti ta energija i bliskost po kojoj je exit čuven i sad mi je jasno zašto je najbolji ilio jedan od najboljih dj-eva na svetu, bilo je stvarno predivno, a muyika je dizala iy mrtvih, definitivno jedan od najlepših momenata za sve exita do sad, stvarno me je oduševio, i neverovatno mi je drago što sam to podelio sa devojkom koja mi se trenutno jako svidja. Poslednji dan je trebao da bude najjači i da dodje najviše ljudi, ali svi koje sam znao i koji su rekli da će taj dan doći su tokom dana jedan po jedan odustajali, smoreni od pokušaja da nađu nekog da ko može da skine narukvicu, a da budu sigurni da i neće praviti problema na ulazu, jer malo ko je imao da da preko 4000 koliko je koštala karta za taj dan. Prvo što mi je bilo najvažnije da vidim je pendulum, gledao sam njihov dj set jesenas u skc-u i oduševili su me, a čuo sam i da su uživo mnogo bolji, e prešli su me... uživo su nenadjebivi! Iskonska snaga i sirova energija koju oni imaju ne može da se uporedi ni sa čim, svirka je bila veličanstvena, a u nebo se dizala ogromna količina prašine kao ni na jednom oncertu tokom celog ovog festivala, ovo je bio jedan od onih koncerta za koji će svi prisutni pričati da bio sam tamo, a oni koji su omašili neka se kaju, ne samo da je ovo najbolja svirka ovog exita već jedna od najboljih svirki svih exita do sada, neverorvatno, divlje i nažno čista sila, ni tamna ni svetla strana, već sirova, praiskonska slila koja sve stvara i uništava, fenomenalna svirka! Naskon penduluma nastupile su legende faith no more, i bili su zaista dobri, a na momente i veličanstveni, to su oni o dali suz sve što sam od njih očekiva čak su i iznenadili pesmom ajde jano, koju su jako dobro izveli ako se uzme u pbzir da su u pitanju amerikanci. Chemical brothers su iskreno malo smarali, ali ne mogu da kažem da su vbili loši, zapravo meni je u tom momentu to jako prijalo, i zato, što se mene tiče oni su bili jako dobri iako je svaka kritika na njihov račun koju sam posle čuo na mestu. I najbolje je ostalo za kraj, posledni od velike trojke, ritam nereda, poslednja svirka na exitu ove godine, i to kakva, boban je imao povredjenu ruku pa nije svirao, ali je to mu nie smetalo da podigne sve, e se sećate moje desen noge koja otkazala nakon idiota, e sad je opet proradila, skako sam, derao se, i sve dobijao nazad, jedna od najboljih svirki ritma nereda ikad i definitivno najbolja na kojoj sam ja bio u zadnjih minimum 5 godina, sad dok ovo pišem moja duša pušta kriki poželim da dreknem nikad, ne! ne mogu da vam opišem osećanja, počelo sa generacijom, preko idijota do nereda i ne zna se koje održao bolju svirku, pa to je za mene, ne znam ne mogu da nadjem reči... Sve u svemi pre početka očekivao sam sjanu atmosferu, energiju, raspoloženje i provod, i loše svirke, a dobio sasvim suprotno, očajan, prazan i pust exit, sa sjajnim trenucima i neverovatnim svirkama. Top lista je pendulum, geta, mika, (naravno ona tri naša su van svake konkurencije na svim mojim listama pa zato njih ovde ni ne svrstavam), sa tim što moram da naglasim da je pendulum održao svirku koja ulazi baru top 10, a verovatno i top 5 sih exita do sad. Za sledeć godinu uvodim neka pravila, kao prvo uvodim n edelju exita koja će da traje deset dana, počinje tri dana pre exita, tačnije u ponedeljak i traje do četvrtka, tri dana, posle exita i u toj nedelji kao prvo neću ništa da radim, ali baš ništa ni za pare ni za opšte dobro, samo ću da se provodim i da uživam (ne moram da navodim da ću sledeće godine u to vreme biti multi milioner u stranoj, čvrstoj, valuti, nafti, zlatu, dijamantima i pijaćoj vodi), zati sledeće pravilo, ako tad budem bio sa devojkom (nakon ovog teksta čisto sumnjam, ali šta ću kad sam iskren), raskidam na tih deset dana, razmišljamo još nekoliko pravila ali za sad su samo ova dva usvojena. Zaključak ovog exita je da definitivno treba biti optvoren za nove stvari, jer ako je nešto novo i nepoznato ne znači i da je loše i ne treba da nas plaši, većm da nas oduševlčjalava zato što imamo šta da istražimo upoznamo mi naučimo, i tada ćete se, kao i ja, sjajno provesti i na najgorem exitu ikad.






* Ekser, moj prijatelj čije ime nećemo pominjati, profesionalni vojnik, porodični čovek, otac i suprug, uspešan preduzimač, koji se za vreme exita pretvara u apokaliptičnog barmena, gospodara malog paklenog šanka iz kog istače ogromne količine svoje domaće rakije (najpoznatije tajna festivala), i ostalih jakih alkohonih pića, te ponekad meni natoči i po koju čašu vode i uvek skuva kafu. Živ nam bio!

Nišville – dan IV

Iskreno da vam kažem četvrti, ujedno i poslednji dan u Nišu nismo radili ništa, zapravo nije baš da nismo radili ništa, uživali smo. Znate kod četvorodnevnih festivala taj posledni dan je veoma značajan, tada ste skroz ušli u neki drugi život, telo i duh su vam se privikli na sve napore i ludnice i uživanje, a znate da sad kad vam je najlepše dolazi kraj. I onda poželite da upijete svaki trenutak, svaki osećaj, svaki miris, poželite da vreme stane i da sve zauvek ostane tako kako u tom trenutku jeste. Poslednji dan je bio uživanje i opraštanje. Veći deo dana sam proveo u šetnji, obilazeći draga mesta iz prethodnih godina, znate to su neka potpuno beznačajna mesta, nekakvi parkinzi, poljane, parkovi, ali koja su meni ostala u mnogo lepoj uspomeni, a sad su se promenila. I iskreno, mislio sam da će me promene koje sam video rastužiti, ali nisu. Shvatio sam da se stvari mennjaju i da je to dobro, tako i treba da bude i sam sam sebe iznenadio tim stavom, tako da eto taj zadnji dan u Nišu sam možda u tom uživanju, posebnom mentalnom stanju, doživeo i neku vrstu spoznaje, prosvetljenja. Malo smo se bolje sprijateljili sa nove dve francuskinje koje su bile u hostelu, tako da su i one to zadnje veče išle na festival, ali se sa njima više Radenko družio, tako da za tu priču morate pitaiti njega. Poslednje veče je bilo fenoenalno, prosto ne znam od čega da počnem. Moja jako dobra prijateljica Ivana se vratila sa mora, a nišville postaje kompletan samo kad je tu Ivana. Činjenica da sam prekršiio sva nepisana pravila kada sam prvo veče na jednom muzičkom festivalu (koncertu) pio limunadu, nije bila ništa u odnosu na to šta sam radio poseldnje veče, pio sam neki voćni miksani fensi frape, sa nekim fensi stranim imenom i koji bi trebalo da razbuđuje, eto dotakao sam dno, priznajem, gore bi bilo samo da je frape bio roza. Onda, dalje, prepoznala me eka riba koja me je videla na koncertu Madonne, onda kad mi je Madonna namignula, ispostavilo se da je devojka skroz ok, i lepo smo se ispričali. Ma bilo je baš kao što poslednje veče i treba da izgleda, opušteno, melanholično, puno pozitive enegije... Što se muzičkog dela programa tiče, bilo je fenomenalno, naravno ništa ne može da bude dobro kako Solomon Bark, ali... Dva gitarska sastava Terje Rypdal trio iz Norveške koji je bio fenomenala, samo kraktko su svirali, ili su bili tiliko dobri da se učinilo krartko i Vladimir Četkar, fenomenalni makedonski gitarista sa svojim bendom stvarno vrhunskih mladih muzičarami, koliko sam razumeo svi sa Berklija, koji su bili mnogo dobri samo im fali jos možda malko topline. Najveće zvezde večeri su bili nemački De Phaze, koji su nešto potpuno drugačije u odnosu na prethodna dva benda, i malo su mi bili u početku dosadni, ali samo na početku... Kako je koncert odmicao energija je postajala sve veća, da bi na kraju cela publika bila na nogama i u nekom polu transu. Za kraj, grupa koja je zatvorila ovogodićšnji Nišville je domaća grupa Vrelo, devojke su stvarno fenomenalne i super je što su baš one zatvorile ovaj festival. Zaključak, Solomkon Bark, Solomon Bark, Solomon Bark i tako jedno bezbroj puta, osećam se počastvovano, srećno i zahvalno što sam doživeo to iskustvo da vidim tog čoveka uživo. Izbacite stolice, na muzičkom festivalu solice su višak, svatite to! Menjam pravlio sa Exita, novo pravilo je da od sad pa na dalje i u buduće od 1. maja (možda čak i aprila), pa do 1. oktobra nemam devojku. Pozdrav svim ljudima u downtown hostelu, bili ste super!

I tako u ponedeljak popodn Radenko i ja stojimo na železniškoj stanici u Nišu, drugi peron, četvrti kolosek, čekamo voz koji kasni bezbroj sati, meni zvoni telefon, javljam se, a ono neka riba mi nudi životno, penziono i osiguranje dece, meni! To je stvarno kraj.